Neven Milakovic

Neven Milakovic

Невен Милаковић је рођени Подгоричанин, који је сав свој вијек посветио писању стихова и романа које је у највећој мјери заузима љубав према Подгорици. Али Милаковић пјева и о јамама, Јасеновцу, светитељима, Кошарама.

"Ne dam"

Nemoj da plačes sine
ne mogu nam Ga oteti,
tamo je sva naša snaga,
tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,
tamo su večne straže sine,
tek će da osete silnici drski
ostricu naše otadžbine.

Tek će da shvate gde se nalaze,
u što su dirnuli zlom opijeni
kad počnu da ih obilaze
prizvani Svetinjom sinovi Njeni.

I niko sa njima da ne prozbori
jer oni ne mogu da se zastide,
biće dovoljan da ih sagori
prevedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomrači
senka od slavnog Gazimestana,
ne boj se sine, više ne plači,
raduj se zvonima Svetih Dečana.

Oni nam sine ništa ne mogu,
raduj se, obrisi suze sa lica,
tamo smo najblizi Svevišnjem Bogu,
tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,
iz svakog Krst seže do samog Neba,
oni ih ne vide, al’ ko za njih mari,
osmehni se čedo… tako treba.

Tako se bori protiv utvara,
one se najviše smeha boje,
ne boj se… s nama je Pećaršija stara,
pokaži im zube dete moje.

Pokaži da tvojim venama teče
krv drevnih Soraba, plava i Sveta,
kojoj je Carstvo Nebesko Preče
od mračnog sjaja ovoga sveta.

Svega se odreci samo ne Krsta,
od Krsta oni panično beže,
neka te obože tri srasla prsta
k’o nekad ispod Samodreže.

I znamo dobro, davno shvatili
da sila Boga sine ne moli,
al’ videćeš da nismo uzalud patili
kad im Bog pokaže da silu ne voli!

Neven Milaković Likota

ANĐEO

Bio sam tamo i sve sam vidio djeco moja,
žicom sam krvavom Ikonu Svetu u mozak vlastiti urezao
ne sjećanja radi, nit ' sačuvaj Bože sulude osvete,
jer ko bi poželio pamtiti prizor od smrti crnjeg ustaškog stroja,
monstruma što je s' osmjehom paklenim nedužnu dječicu pjevajuć' klao
i nijemi vapaj što k' nebu šalje ustaškom kamom preklano dijete.

Nijesam bez razloga djeco moja Ikonu ovu toliko dugo od ljudi krio,
Nijesam je uzalud sav vijek ubogi krvavim košmarom predivnu mazio,
i sad znam zašto je Gospod htio da ja jedini uteknem kletoj dušmanskoj kami,

tako sam blizu vječitog svjetla u onoj prokletoj jami bio,
tako sam blizu rajske staze svojim grešnim nogama gazio,
pa tu me djeco, u toj bezdanki, prikriven u tami,
jači od smrti, mržnje i bola gledao blago Anđeo sami.

Šačica nedoklanih žudno je gledala gore
krvavim otvorom jame i svjetlom prelašćena,
slijepa da vidi hordu što je oštrila zube, spremna da nastavi hajku,
ne jednom začuh lepet što krila Anđela tvore
i ne vidjeh ništa ljepše do tog božanstvenog trena,
predamnom stajaše dijete koje je tražilo majku.

Ne bješe ni naznake straha na njegovom prekrasnom licu,
ni mraka,ni očiju strašnih,ni krika što dušu lede,
nije znao za patnju,rane i krvavu žicu,
samo je tražio onu koju toliko voli,

a oko se njegovo držaše za jednu tanku žilicu,
i znoj se samrtni skupljao po njegovom Svetom licu,
i svjetlom sijahu njegove Svetačke usne blijede
dok tiho šaptaše majci :

„Ne brini mamice mila, ništa me ne boli!”

Nestaše u tom trenu i žrtve i dželati,
nesta i mraka i svjetla i zla što dobru prijeti,
o kakva radost Dušu ispuni kada shvati
svu ju je prožeo ovaj prekrasni dječak Sveti.

I ništa više djeco ne može da me spriječi
svakom će iskušenju Duša da odoli,
samo da Gospod jedno nikada ne dozvoli
da nikad ne presahnu ove Svete djetinje rije č i:
„NE BRINI MAMICE MILA, NIŠTA ME NE BOLI.”

SVETI VUKAŠIN TOHOLJ KLEPAČKI *

Nebo nadamnom bijaše krvavo i zemlja ispod mene
i ptice i jaseni i oči ljudske i majke što djecu stežu,
krv je obojila ustaške ruke i grkljane presječene
i duše crne i prestrašene srne i žice naoštrene da razum svežu.

Svud oko mene samrtni krici
krkljanjem preklanih smrt se cereka,
prilazim poslušno svojem ubici
i lednoj oštrici srbosjeka.

Gledam ga radoznalo u ugasle oči
tražeći u njemu ostatke čovjeka
pijanog od krvi sto mu s' kame toči
kao dječja suza, kao kaplja mlijeka.

A on silan...raspojasan...na gomili mrtvoj stoji,
nazdravlja opkladi dobijenoj, pa on ih je zaboga najviše pobio,
k'o dukate svoje žrtve sa demonskim smiješkom broji
bodući ih da provjeri je li koji preživio.

"Što me gledaš tako starče, zar si razum izgubio",
riknu kao zvijer ranjena i nožem ka meni krenu,
a ja sam se k'o pred pričest svoju prvu prekrstio
radujuć' se ko rođenju samrtnome svojem trenu.

"A stah"...pomislih"..."Zašto se ne bojim,
pa zvijer mi oči kopa i režeći meso siječe...
zašto tako ravnodušno pred dželatom svojim stojim,
kako mogu da ga žalim dok mu krv sa ruku teče?"

Pa i on je nekad stvor Božiji bio,
i on dušu ima, kako ona samo pati,
ja mu sve nesrećniku, još na ovom sv'jetu pomračenom oprostio,
al' kako će kad čas dođe pred žrtvama svojim stati?

"SAMO TI DIJETE RADI SVOJ POSAO", šapnuh mu jezikom što je odsjekao
i vidjeh očima svojim iskopanim strah što mu je grčem lice nagrdio,
kažu nije nikad više ni pile zaklao,
da se manit proklinjao i od ljudi vječno krio.

A ja se molim za dušu njegovu
kao i za duše onih koje je poklao,
možda me zbog toga ljudi Svetiteljem zovu,
možda zato pamte riječi:
"SAMO TI DIJETE RADI SVOJ POSAO".



* Pravo prezime Svetog Vukašina bilo je Mandrapa a ne Toholj. .

Београдска молитва

Памти наш Београд и тужније дане,
Ходили су њиме тати и џелати,
Тукле га армаде незнане и знане,
Али ипак није свикао клечати.

А данас, ко дете, са трепетом клечи,
Пред одром пречистим што светошћу руди,
Пред старцем почившим, што љубављу лечи,
И што нам помаже да будемо људи.

Београд су тукле и горе несреће,
Превише је деце изгубио своје,
Али злу се никад покорити неће,
Бацат` пред душмане конфете и цвеће.

А данас бујица православна тече
Носећи са собом сузе и латице,
Само једна мис`о: Благослови Свече,
Само једно ушће: Светјајшчега лице.

Београд никад бељи није био,
Никад достојнији себе и Господа,
Данас га Патријарх с Небом измирио
И Србијом вечном са небеског свода.

Памти наш Београд и тужније дане,
Али ближег Богу нико га не памти,
Као кад пред оцем добро дете стане,
Послушањем тиња, а верношћу пламти.

Тај ће дивни пламен огањ разбуктати,
Та ће ватра светом добротом да пламти,
И када се Творцу свом једином врати,
Овом ће Молитвом пред Њим засијати.

Из сонетног вијенца: "Подгорице мајко"

5. Сонет

Оплакују ноћас бујице с Румије
Сасушену траву какарицке горе,
Отиче Цијевна низ старачке боре
Увирућ` у вене да срце огрије.

Кроз одшкринут прозор зурим нетремице,
Побјегне на часак ноћ пред бљеском муња
Кад давнашња жеља сатвори од жбуња
Избледјелу слику старе уџерице.

Са трема ме мајка зове на ужину,
Отац ме с кауча добродушно гледа,
Ишчилио живот као коцка леда

Ал` они још брину о јединцу сину.
Римама се горким сливају низ лице
Распете у мени зоре Подгорице.

Божићна Молитва

Данас се молим за све оне
за које нема ко да се помоли,
за мале, безначајне људе
који никоме не требају,
за заборављене…
одбачене, намучене…
за оне које нико не воли,
молим се плачући за неприлагођене…
и ја сам један од њих на крају.

Данас сам умјесто свијеће
разгорио љубав за слабе,
за оне што не умију да се наљуте,
што умјесто виком узврате сузама,
заклони их Господе од очију гладних,
не дај да их звијери подмукле уграбе,
ко би нам душе гријао студене,
преклињим Те Боже…
нек остану с нама.

Преклињем Те
Сведржитељу земље и Неба
остави ми ову сламку Спаса
коју грчевито стежем
са ова три сломљена прста,
Вјером ћу праведном себе распети
и копљем се пробости ако треба,
ал’ морам знати
да ће остати јагњад Божија
испод Крста.

Невен Милаковић – Ликота

Жао ми човјека

Кад ми опет рани и заледи душу,
нека тешка ријеч, сурова и прека,
молићу се Богу да ме благослови
да изнова кажем:„Жао ми човјека”.

Кад пробуди сумњу и срце расхлади,
незнавене руље, безбожничка дрека
живом ћу Господу приклонити главу,
и шапнути тихо:„Жао ми човјека”.

Кад ми неминовност усплахири мисли
и сјети на раку, која нас све чека,
само ћу се храбро помолит Свевишњем
и захвално рећи:„Жао ми човјека”.

Кад са олакшањем убиједим себе
да ћу Божијој Правди, стремити довјека
прекрстим се срећан, јер то Господ тражи,
и поносно кажем:„Жао ми човјека”.

Једино Те молим, преблаги Господе,
кад једном пресахне, мог живота ријека,
да сачувам мирис, душе благодатне
и скрушено кажем: „Жао ми човјека”.

Писмо оцу

Мрачна улица мрачним оцима, срце леди,
и мрачни осмјех мрачним салама ум помрачује,
а Он недирнут, обасјан свјетлом у мраку сједи,
дјетињом душом, окружен мраком о свјетлу снује.

Мјесец се згрожен призором мрачним за облак скрива
док човјек себе похотном жеђу за мраком ружи,
а са њим жудња за вјечним свјетлом, и чаша пива,
и чаша свјетли док је Он свијетлом рукама држи!

Силан је народ привучен нечим пришао столу,
откуд ту свјетлост, мрачним се својим душама чуде,
а Он се прожет свјетлошћу својом препушта болу,
људима рањен, свој живот живи да штити људе!

И немогаше помрачит свјетло, мрак деценија
још увјек свјетлост душе Његове, душу ми снажи,
кад би Бог дао, да налик Њему постанем и ја
и овај мрак би обасјан свјетлом постао блажи.

ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ


Озарише очи сузе захвалнице,
Ничим заслуженој Божјој Благодати,
Умише ми бригом потамњело лице,
Као да их посла сама Божја Мати.

Гледам драге усне наше снене бебе,
Блаженим нам смијешком хладну собу грију,
А ручице мале помјерају ћебе,
Тражећи Икону, од свих најмилију.

И тог ћу се трена вјечито сјећати,
Тад ме Милост Божја за навијек огрија,
Наше Чедо Свету Икону прихвати,
И радосно рече: « То Ма'ка Бодија !»

И љубљаше њежно Лик Мајке Божије,
Што га баш те ноћи чудесно излијечи,
А ја рекох, срећан к'о никада прије,
«Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !»

Невен Милаковић,
На Благовијести, Љета Господњег 2005.

Српско срце Јоханово

И туђинска прса српско срце згрије,
и у њима истим, светим жаром, бије,
кад бруј тај дивотни ледна душа чује,
спасењу се своме, грешна узрадује.

Тако се и душа бездушног Јохана,
умивена крвљу јагњета Јована,
што се са латица божуревих слила,
мученичким срце косметским спасила.

Јохановим видом јагње Јован гледа,
Јохановој ћуди да надвлада не да,
добро зло погуби, а Јован Јохана,
незлобив посрами змију из бездана.

Па се Јохан диви избављен од змије,
христоликом лику српске Метохије
што у живом срцу Јовановом цвјета,
и сама ко и он на Крсту распета.

Куца у Јохану срце Јованово,
а у срцу куца отето Косово,
да се сваки Јохан незнавени сјети:
земља се, ни срце, не могу отети.