Srpski narod izmedju Arnauta i rimokatolika

Срби између римокатоличког клерикализма и албанског национализма



ЈУГОСЛАВИЈА је национално и религијски представљала сложену државу. Живот у таквој држави био је ново искуство за српски народ из Србије и његову политичку елиту

Сабирање и међусобно упознавање вековима раздробљеног српства било је праћено упоредним процесом упознавања Хрвата (23,9% популације према попису из 1921), Словенаца (8,5%), Немаца (4,3%), Мађара (3,9%), Шиптара (4,0%) и стицања искустава у заједничком животу са католицима (39,4%) и муслиманима (11,1%). Несумњиво да је живот у заједничкој држави убрзао еманципацију српског народа, али га је и суочио са бројним тешкоћама које није успео да реши у целом веку. Посебно је потребно споменути мучно и трагично искуство са римокатоличким клерикализмом који се у два маха појавио као инспиратор и генератор геноцида над Србима, као и фанатично настојање албанског национализма да на српским историјским просторима изгради своју државу.

Римокатолички клерикализам – као инструментализована политика цркве која основним фактором идентификације означава двоструки идентитет верника (католички и национални), католицизам представља јединим оквиром у коме се може развијати национална свест, захтева контролу целокупног друштвеног живота верника и пресудно утиче на формирање друштвене свести верника – никада се није одрекао сна да “заоре источну њиву” и изврши покатоличење целокупног српског народа (да их врати “у вјеру својих отаца”). Клерикализам Римокатоличке цркве најдиректније је угрожавао државу коју су Срби створили и њихово етничко биће.

НАСТОЈАЊЕМ да у модерној држави, каква је била Југославија, преко читавог система братовштина, конгрегација, католичких друштава, верских школа, католичке штампе, створе “унутрашњу католичку државу” подређену свештенику и његовој заповеди, контроли цркве, дисциплини и послушности било је, у својој суштини, негирање државе. Изричит захтев да католици поштују само законе цркве значио је грађанску непослушност према држави чији се закони нису слагали са “Законима свете стеге”. Обавезност читања верске штампе и верске књиге, захтев да у целом васпитању и образовању доминира учење Римокатоличке цркве истицао је став милитантног католицизма да човек није самосталан и да је дужност цркве да га води и организује. Клерикализам је у целокупни друштвени живот уводио установу верске забране и контроле. Радикално враћање католичким начелима и католичкој рестаурацији друштва “свим средствима и на свим нивоима” погађало је и околно православно становништво.

Захтеви Католичке акције да “католици постану католици” (створити католички осећај, говорити и радити католички), идеје о сабирању светског католицизма, покатоличењу “кугле земаљске”, развијању унутрашњег религијског живота повећавали су верску горљивост, фанатизам, искључивост и наговештавали обнављање аспирација о универзалној моћи римске цркве. На простору Хрватске, Славоније, Далмације, где су Срби и Хрвати измешано живели, то је значило прозелитизам и појачавање међусобног неповерења.


Масовно покрштавање Срба у Дубици

ИНТЕГРАЦИЈА југословенских католика значила је дезинтеграцију јутословенске државе. Тенденција брисања трагова српског присуства на простору Хрватске, Далмације и Славоније, изражена преко кривотворења докумената, фабриковања фалсификата, преузимања лингвистичког и књижевног наслеђа, рушења споменика културе, спаљивања библиотека и сваког вида “меморије друштва” у xx веку добила је на интензитету. Спорови цркве и државе око школских закона, уџбеника, места веронауке у школском процесу, положају свештеника у школи, постављењу бискупа, формама општења бискупа са Ватиканом, злоупотреби цркве у политичке сврхе, смислу постојања и антидржавној делатности Хрватског орла, Крижара, Хрватског јунака, писања римокатоличке штампе, закона о Соколу кулминирали су директним сударом око Конкордата.

Од непризнавања устава југословенске државе до срастања милитантног клерикализма и фашизма (клерофашизам) постоји линија перманентног рушења државе и притиска на становништво друге националности и вере. То је био само увод у геноцид чије је “зрење” и “жетву” Римокатоличка црква припремила. Ликвидација, логоровање, стратишта, насилно прекрштавање, исељавање православног елемента са простора НДХ, забрана ћирилице, нису наилазили на протест римокатоличких бискупа. Након 1945. године кајање за почињени злочин је изостало. Присуство и адаптација клерикализма у годинама 1945-1990. значила је припрему за нову историјску ситуацију. Искуство са римокатоличким клерикализмом коштало је Србе у xx веку више стотина хиљада живота и непроцењиво много уништених културних и материјалних добара.

ЗАТВОРЕНОСТ албанског друштва и сугестивна моћ идеје о “великој Албанији” која је окупирала све његове мисли и енергије били су супротстављени, у целом xx веку, постојању југословенске државе и опстанку српског народа на његовим историјским територијама. Албанско становништво чинило је, у тек основаној Краљевини СХС, једну од бројно највећих и културно најзаосталијих националних мањина. Према подацима пописа становништва од 31. 1. 1921. године, на територији Краљевине живело је 441.740 Албанаца, највећим делом насељених на простору косовске, скопске, зетске, рашке и битољске области. Било је то друштво оптерећено постојањем сложених патријархалних, племенских, братственичких и породичних односа, животом у фисовима и кућним задругама, спонтаном окренутошћу регулама, формама удруживања и солидарности својственим патријархалној средини. Друштво довољно само себи и априори супротстављено држави и владавини закона. Архаична схватања, етичке и моралне норме понашања, мишљења и реаговања колективне заједнице неговале су свест о легалности стицања имовине пљачком, окупацијом туђих територија и поседа, самовлашћу, правом јачег на отимачину.

Од важности за разумевање агресивног понашања албанске популације свакако је и разумевање етике племенског човека која почива на убеђењу о нужности живота у заједници, сматра врлином све што је од тренутног интереса за племе и његове припаднике. Установа владарског и старешинског слоја (аге, бегови, старешине, господари кућа) који се “за све пита” и одлучује о судбини мноштва, односи које регулише обавезност одлука братственичко-племенских скупштина и међуплеменских нагодби, послушност као темељ живота у ужој (породица и кућа) и широј (братство, племе) заједници, крвна освета, регулисали су односе унутар албанског друштва и искључивали државу.

МИЛИТАНТНОСТ ислама и шеријат подстицали су верски фанатизам. У питању је било друштво у коме је војник сваки мушкарац дорастао за оружје, свака кућа стециште наоружаних људи груписаних по братственичко-племенској припадности. Политички оквир таквом друштву давала је идеја о Албанији четири вилајета (скадарски, јањински, битољски и косовски). Све је то чинило државну власт у областима насељеним албанским становништвом слабом, а негде и непостојећом.


Католички фратри са нацистичким поздравом



Међуетнички однос Срба и Албанаца, како примећују истраживачи ове појаве, уткани су у процес дугог трајања чије узроке треба тражити у различитим историјским искуствима на истом геополитичком простору. Истрајавање на очувању Османлијског царства, везаност за турски интегрализам и панисламистичке идеје супротставило је Албанце српском народу. Идеја о “великој Албанији”, рођена у кругу албанских интелектуалаца у Царитраду 1877. и саопштена на скупштини Лиге за одбрану права арбанашког народа годину дана касније у Призрену, подразумевала је стварање самосталне албанске државе коју би чинили: 1. Јужна Албанија са Епиром и Јањином; 2. Северна и средња Албанија са подручјима око Скадра, Тиране и Елбасана; 3. Македонија са градовима Дебром, Скопљем, Гостиваром, Прилепом, Велесом, Битољем и Охридом; 4. Косово са градовима Пећ, Ђаковица, Призрен, Митровица, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово, Нови Пазар и Сјеница.

НА ТОМ територијалном оквиру, кроз цели xx век грађени су бројни пројекти и пројекције етничке и територијалне Албаније и за њих тражени кредитори у кругу великих сила заинтересованих за прекрајање политичке карте Балкана (Османлијско царство, Аустро-угарска монархија, Италија, Енглеска, Немачка, СССР, Кина, САД). Опседнутост одбраном назначених територија, које никада и нису биле у саставу албанске државе, посебно је почела да добија облике “патолошког непријатељства” након балканских ратова 1912-1913. Србија, која је повратак на историјске територије платила са 150.000 погинулих бораца и цивила, означена је смртним непријатељем албанске државе. Тај анимозитет касније се пренео и на југословенску државу. О томе сведоче побуне из 1913, 1915, 1918-1920, 1945, 1968, 1981, 1988, терор у ратним временима 1915-1918. и 1941-1944. и у годинама криза 1948- 1956. и 1997-1998, стална анархија, пљачка, гранични инциденти и упади, погибије војника и цивила, политичка опструкција, негирање државе и њене власти, стварање паралелних органа власти, делатност качачких и терористичких банди и много тога другог. Резултат миграција које су у ратним годинама пуниле простор Косова и Метохије албанским становништвом, великог наталитета који је доскора износио чак 27%, несигурности, терора и застрашивања, недовољне бриге државе, интернационалистичке свести српских комуниста и корумпираности и немоћи касније власти, вишедеценијског исељаваља Срба јесте промењена етничка слика простора. У моменту када је пројект о “великој Албанији” настао на простору означеном као “албанска земља”, албанско становнипггво је чинило око 44% укупног становништва. Сто двадесет година касније присуство албанског становништва у наведеним областима готово да прекорачује 90 одсто.

СРПСКО друштво, како примећују поједини истраживачи, као да је у xx веку “искочило из својих зглобова”. Демографски истањено, геноцидом и ратним страдањима доведено до егзистенцијалног минимума, захваћено унутрашњим и спољним миграцијама, суочено са учесталим губљењем идентитета, пола века без значајног духовног и моралног оријентира какав је Српска православна црква, цивилизацијски застало између традиционалног и модерног, делом урбанизовано а делом посељачено, идеолошки фанатизовано, подељено и међусобно супротстављано, комуникационо неповезано, без грађанства, у ситуацији да мукотрпно је формира али се лако одриче своје елите, “ослобођено” стега обичаја и неспремно да се повинује одредбама закона, само делом еманциповано великом просветном револуцијом xx века, свикнуто на глад и оскудицу, нагрижено болестима, српско друштво је током целог века каснило за савременошћу, исказивало велику запуштеност, фаталну раздробљеност, фрапантну неповезаност, недозвољену неинтегрисаност. Распрострто на неравномерном тлу Југославије као да је умногоме само себи ускраћивало будућност.
СТРАДАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

ГУБИТАК ДУХОВНЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ

РЕЛИГИЈА се у југословенској држави јављала као вододелница нација, што је посебно погађало српско национално биће и однарођивало његове некада саставне делове. Према попису становништва из 1921, православних је било 46,67%, римокатолика 39,29%, муслимана 11,22% . Десет година касније ситуација је незнатно измењена, па је проценат православних повећан на 48,70%, римокатолика незнатно опао на 37,45%, а муслимана исказивао константу – 11,20%. Изражена религиозна затвореност, конфесионална подвојеност и супротстављеност, као и милитантност карактеристична за рубне делове у којима се додирују велике цивилизације, пресудно су утицали на лагано ишчезнуће Срба католика и отварање процеса однарођивања и нестајања Срба муслимана.


Анте Павелић са фрањевцима

Уједињење од 1. децембра 1918. године створило је услове за обнављање јединствене Српске православне цркве. “Јединствена воља” законитих представника цркве означила је, још крајем децембра 1918. године, процес обнављања српске Патријаршије, који је званично окончан септембра 1920. године. Уједињена Српска црква задржала је уздржаност “према новинама”, посветила се законодавству, обновила задужбинарство, реорганизовала административно-територијалну организацију, прихватила се успостављања озбиљног школског система на свим нивоима. Јачање верских осећања народа СПЦ је настојала да оствари путем појачане делатности богомољачког покрета. Приврженост југословенској држави и поштовање њених закона једна су од карактеристика понашања цркве према држави. Спор је настао само у 1937. години када СПЦ није исказала спремност да подржи конкордат са Ватиканом.

ПОДРШКА државном удару од 27. марта 1941. и одлучан став да приступање Тројном пакту “вређа част, славу и традицију нашег народа, и то онда када је народ готов да иде до краја” значили су почетак страдања које је Српску православну цркву задесило у xx веку. “Заслугом” окупатора и њихових помагача (Немци, Италијани, Бугари, Мађари, Арбанаси, Хрвати-усташе, Римокатоличка црква) целина СПЦ је разбијена на осам делова, од којих је сваки доживео особено али темељно страдање. Велике размере имао је и терор партизанског покрета, посебно у последњим годинама грађанског рата. У ратним годинама 1941-1945. са огњишта је протерано око 600.000 Срба, убијено зато што је православне вере најмање 500.000, прекрштено преко 250.000, из парохија протерано преко 600 а убијено 650 свештеника и монаха, опљачкано, запаљено и срушено преко 1.000 цркава и манастира. Материјална и културно-историјска штета је непроцењива. Српско православље је готово сатрто.

Сатирање свештеника, пастве и црквених објеката настављено је и након Другог светског рата. О притиску који је Српска православна црква трпела у петнаест година дугом периоду након рата (1945-1960) сведочи и податак о годишњем кажњавању, по разним основама, око 25% свештеника. У том периоду број православних епископа је смањен за 33%, свештеника за 50% (има их свега 1.800), богословија за 60%, број ђака који похађају православна училишта за 75%, црквени земљишни посед је износио 12% некадашњег. Процес атеизације захватио је и верски традиционално оријентисано село. Подаци партијских комисија откривају да се на православном селу само 5 до 10 одсто новорођене деце крсти, 10% умрлих сахрањује по православним обредима, 25% слави славу и Божић, и то већина без религиозних садржаја. Смањивање и свођење на минимум духовног и моралног утицаја Српске православне цркве значило је за српски народ вишедеценијски губитак битне духовне оријентације.

Љубодраг Димић

Љубодраг Димић рођен је у Земуну 1956. године. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао (1980), магистрирао (1985) (магистарски рад “Агитпроп фаза културне политике у Србији 1945-1952”) и докторирао (1993) дисертацијом “Културна политика у Краљевини Југославији 1929-1941”. Од 1981. до 1985. године радио је као асистент приправник у Институту за историју радничког покрета Србије (данас Институт за новију историју Србије). За асистента на Катедри за историју Југославије изабран је 1985, за доцента 1993, за ванредног професора 1998. и за редовног професора 2002. године. Од 2003. до 2005. године био је управник Одељења за историју Филозофског факултета у Београду.

Члан је одбора за историју xx века САНУ. Један је од оснивача Центра за савремену историју Југоисточне Европе, оснивач и руководилац Центра за историју Југославије и Хладног рата. Ангажован је у раду редакција више историјских часописа. Водио је државну Комисију за истину и помирење (2001). Почасни је члан Центра за истраживања Хладног рата у Лондону. Новембра 2012. године именован је за дописног члана САНУ. Од 8. новембра 2018. је редовни члан САНУ.

Љубодраг Димић је аутор десетине књига и преко 100 научних и стручних радова разасутих у водећим српским и југословенским стручним историјским часописима и зборницима радова. Његова стручна интересовања превасходно су окренута изучавању историје Југославије (1918-1991) и Балкана, посебно питањима односа политике и културе, државе и верских заједница, историје друштва, феноменима страних културних, политичких, модернизационих утицаја, веза, односа и прожимања, мањинском питању, интелигенцији и њеној друштвеној функцији, историји институција, југословенско-совјетским односима, историји историографије.

ИЗВОР: Новости

ДА СЕ ПРИСЕТИМО ЧИЈА ЈЕ ЗАИСТА АЛБАНИЈА: Kарта из 1795. побија све што тврде Лондон, Ватикан, Беч…

У времену суровог отимања Kосова и Метохије ваља се присетити чија је била земља Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године, те је уз свесрдно мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска нација

Attachment 129

ПИШЕ: Војислав Мистовић/balkanskageopolitika.com

Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина и др. они се врло вешто свијету приказују као Илири и староседиоци.

Kолико је велик раскорак између њихових жеља и реалности, пише Војислав Мистовић са Принстонског универзитета, говори и пример археолошког налазишта илирске културе Kаменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Тума е Kаменицлс.

На карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Тхомас Kитцхин-а (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Јеан Баптисте Боургуигнон д’Анвилле-а (1697-1782) издатој на свет 12. маја 1795. (објавили Лаурие & Wхиттле) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Албатон/Албутоно (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је корен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд).

У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:

„Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и влађетелнаго корене, во грађе Бјелграђе (Албији) првјевшаго влађеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше“.

Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.

На овоме месту кратко подсећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светога Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.

Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Kаменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Kлење, Kраста, Сопот, Kовачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Kарице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Kозаре, Градист, Kроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…


Attachment 130


И у сусједној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби.

Трагајући за коренима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Kарактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.

Из разних историјских докумената знамо да се део Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји река и пар топонима са истим именом.

О многим сеобама Срба ми знамо много, а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забележиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Kонтарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Kод Луција(Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Kнина, Задра и другде је био насељен тим Србима из Босне.

На жалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се бележи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!?

Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Kанади, као и остали на подручју Балкана-Хума).

У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српскога народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овдје је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.

ИЗВОР: Искра

Attachment 131

Како је манастир првог српског светитеља постао албански

Attachment 132


Attachment 133


Албанци су ову српску цркву превели под албанску православну цркву и поодавно о њој говоре као таквој и да нема никакве везе са српском црквом

Икону на главном улазу унутра су заменили из разлога што је на њој ћирилицом било написано име светог Јована Владимира. Сада на замењеној икони је латиницом написано „Shen Joan Vladimiri.“

Свете мошти краља српског Јована Владимира, су после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стефана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, а нешто касније су пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Светитељеве мошти почивају и дан данас у манастиру Светог Јована Владимира.


Сваке године о његовом празнику окупља се маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем.


Ко је био Јован Владимир, први српски светац?

Јован Владимир је био владар Дукље и Србије од око 1000. до 1016. године. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила који је освојио Дукљу око 1010. године.

Том приликом је кнеза Владимира утамничио у Преспи, престоници свог царства у западној Македонији.

Према Љетопису Попа Дукљана, Самуилова кћерка Теодора Косара је, завољевши заробљеног кнеза, молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.

Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Није се укључивао у велики рат, који је кулминирао 1014. године византијском победом над Самуилом. Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015. године, Владимир је убијен 22. маја 1016. године. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, где је и сахрањен. Недуго потом признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја, он је први српски светац.

ИЗВОР: putevimapravoslavlja.info

ОТkРИВЕНА ТАЈНА kОЈУ ГОДИНАМА kРИЈУ ОД СРБА: Ево због чега им сметамо и зашто нам фалсификују историју!


Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат

У ери глобалног света, када је готово немогуће сакрити и спречити ширење информација и сазнања, истина не може дуго остати сакривена. Из тог разлога су се последње деценије прошлог и почетком овог века нарочито интензивирали напади на Србе.

Зашто им сметамо?

Сметамо им због тога што су Срби једини народ у срцу Европе који се никако не уклапа у њихово виђење и планирање света и његовог поретка. Сметамо им што смо једини представници беле расе који су после ii Светског рата пуцали на Американце. У Вијетнаму су то били припадници жуте расе, у Сомалији црне, у Авганистану, Либији, Ираку арапи и муслимани.

Сметамо им због нашег исконског осећања правде, који носимо у генима и због чега смо једини народ на свету који, за разлику од њих који ратују увек за земаљско царство, спреман на жртве за царство небеско.

Српско осећање правде они су се увек трудили да сузбију наметањем свога права. А по том праву Срби немају права на правду.

Зашто су нам фалсификовали историју?

Нама је фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова! Поражавајућа је чињеница да народ као Срби који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Уместо тога дозволили смо фалсификаторима “западне школе” да нас лажу и прекрајају као да смо каменчић поред пута којег шутира сваки путник.


Шта значи “аутохтони” на застави “Велике Албаније”?

Не би ли некако изашли на крај са непослушним Србима, они су недавно смислили нову интригу. Албанци, једини народ Европе који није имао своју борбу за национално ослобођење, и који због тога и нема националне хероје, већ је морао да узме Србина Скендер-бега за истог; наједном су постали Илири, народ који је мирно живео на Балкану, док нису дошли зли Срби и протерали га у јалове Албанске гудуре. Без икаквог научног доказа Албанцима се овим жели дати историјско право на балканске територије, наравно на штету Србије.

Арнаутска племена, која никада у историји нису испоштовала нити један склопљени договор, промовишу се у староседеоце Балкана са правом да се легитимно боре за своје “вековне територије”. И сами смо сведоци да они то здушно користе, трпајући у “Велику Албанију” не само српске, већ и територије садашњих држава: Грчке, Црне Горе и Македоније. Мислите ли да ће Европски парламент донети резолуцију о томе?


Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима! За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Немачки бомбардери су 6. априла 1941. намерно бомбардовали националну библиотеку у Београду, где је уништен цео фонд од 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности! Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Срећом истина се не може сакривати заувек, кад тад исплива на површину у пуном сјају.

Српску историју описују од шестога века, од времена наводног досељавања на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Не падају народи са неба! Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво, у “примитивној Србији”. Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом.

Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље, односно град у Европи и прво велико насеље које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Kуће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште града Винча простире се на око петнаест хектара, и не само на овој локацији. Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврђено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи, пише твбест.рс.

Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алата од животињских костију, глачаног и окресаног камена, остатака кућа) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.

Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина, него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства.

Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен, (као и други разни комади метала и камене секире) с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету. Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији.

Шта каже наука?

Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 година догодила на тлу данашње Србије.

У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском, а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму.

Генетика као необориви доказ

Анатолиј Алексејевић kљосов, професор на Харварду, један је од оснивача ДНk-генеалогије – науке која разматра брзине мутација у ДНk и на основу тога одређује време древних миграција, време давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези са еволуцијом човека, насељавањем наше планете по областима, као и археологијом, језикословљем и родословним линијама садашњих људи.

Др kљосов је генетским истраживањима на простору Европе дошао до необоривих научних доказа:

“Хаплогрупа Р1а код Срба сеже много миленијума у дубину времена. Винчанска култура је њихова – Српска. Од главних родова код Албанаца “динарске” групе (И2а) има 12%, а код Срба 33%, код Хрвата 37%. И хаплогрупе Р1а код Албанаца има мање – 9%, код Срба 16%, код Хрвата 24%. Тако да одређена количинска разлика постоји. И чиме се она компензује? Трима хаплогрупама, којих је код Словена мало: то су Е1б (28% код Албанаца, 18% код Срба и 10% код Хрвата), Ј2 (20% код Албанаца, 8% код Срба, 6% код Хрвата), Р1б (16% код Албанаца, 8% код Срба, 9% код Хрвата). Другим речима, код Албанаца има више носилаца хаплогрупа које нису “исконски словенске”, и то их не чини староседеоцима.”

Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама. Чињеница да писмо није “дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје.

Kомплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција. Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо.

Недавно су угледни немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица крај Јагодине најстарије светилиште Европе. У насељу из раног неолита нађена највећа ризница праисторијских уметничких дела на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година. На фигурама из Белице представљене су све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства. Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века!

Данас се деци у словенским школама предаје неуверљива, туђа верзија “сеобе народа” и “варварских напада” у време распада западноримске империје као истина о досељавању Словена на Балкан, који су одједном изронили из неких далеких мочвара, дошли на Балкан и без и једне забележене битке сатрли цивилизоване народе који су овде живели! Само здрава и поштена наука би могла да помогне да се изађе из зачараног круга мржње коју је Ватикан донео на Балкан фалсификовањем историје, крсташким ратовима ратовима, покатоличавањем и сакривањем истине!

ИЗВОР: Србија Данас, Видовдан

Albanija je drevna srpska zemlja!

U 41. emisiji Razbuđivanje gostovala je Biljana Živković dugogodišnji novinar, publicista, rodoljub, rusofil, koja je napisala dvadesetak knjiga na temu nacionalne istorije i stradanja.

https://www.youtube.com/watch?v=pYJ4milZAVI

#BiljanaŽivković #Raška #Srbija


utor i voditelj Milan Čučković
#BiljanaŽivković​ #Raška​ #Srbija​


Вибер заједница канала HelmCast/ХелмКаст

Zašto Šiptari svojataju Medveđu, jednu od najsiromašnijih opština u Srbiji

U opštini Medveđi Šiptara ima svega oko 4 odsto, a u ovim novim pričama o „razgraničenju“ ona bi navodno po zahtevima Šiptara trebala da se pripoji teritoriji Kosova i Metohije, ako bi na to pristala Srbija. A zašto to traže– to niko pouzdano ne zna!
A po poslednjem popisu stanovnika u toj nerazvijenoj opštini živi 26 odsto Šiptara, ali ne i radnim danima! Znači ne žive najveći deo godine u Medveđi. I da ih je i toliko i da stalno žive tu, ostaje pitanje zbog čega vlasti kod nas preko toga još uvek prelaze olako…
Ti prijavljeni Šiptari u Medveđi zaista žive na Kosovu i Metohiji neprijavljeni. Žive tamo, pa tako tamo mogu da kupuju kuće i stanove, zasnivaju radni odnos, upisuju decu u vrtić ili školu, pa čak i da glasaju, a da izbegnu sudiju za prekršaje. Kako je to moguće? Jer, neprijavljivanje boravka je svuda u svetu ozbiljan prekršaj, često izjednačen sa skitnjom! Ili su prijavljeni na dve adrese, što je takođe nezakonito?
Mnogo je zanimljivije pitanje zašto srpski političari, a nema nikakve sumnje da su upoznati i s ovim podacima, tako olako pristaju na tu, u najmanju ruku čudnu trgovinu, bacajući nesrećnom narodu prašinu u oči pričom o nekakvoj „razmeni teritorija“? Jer, da li je razmena kada se menja nešto svoje, za nešto što ti i po Božjem, i po ljudskom zakonu, ionako već pripada… bar kako piše u preambuli Ustava Republike Srbije?

Pre nekoliko godina tri šiptarske političke stranke s juga Srbije, u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, osnovale su „Zajednicu albanskih opština“. Ako će od takvog organizovanja građanima biti malo lakše, ako će to pomoći napretku školstva, zdravstva, privrede i životnog standarda, neka su, valja se.

Ali, malo je verovatno da im je to bio cilj. Pre će biti da je telo zvučnog naziva oformljeno kao odgovor na zaludne pokušaje uspostavljanja Zajednice srpskih opština na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, koja je predviđena i Briselskim sporazumom?

Postoji još jedna začkoljica koja se i ne spominje. Naime, Šiptari, ili Arbanasi čine većinu u opštini Preševo, a u Bujanovcu ih je nešto manje od polovine ukupnog broja žitelja, dok ih u Medveđi i ranije i danas živi jedva četiri odsto!

Zašto je, onda, i Medveđa uključena u pomenutu zajednicu i da li to znači da bi i opština s jednim promilom šiptarskog življa mogla da im se priključi?

Teritorija opštine Medveđa sa svim mestima, selima, mesnim zajednicima…

Odgovor je samo naizgled komplikovan, ali politički, i za šiptarsku stranu, vrlo pragmatičan. Naime, po poslednjem popisu stanovnika u toj siromašnoj opštini živi navodno 26 odsto Šiptara, ali ne i radnim danima. Znači ne žive najveći deo godine u Medveđi, oni su virtuelni stanovnici. I da ih je i toliko i da stalno žive tu, ostaje pitanje zbog čega vlasti kod nas preko toga još uvek prelaze olako… I ne kažu jasno svoj stav!

Šiptari samo na papiru žive u Medveđi!

Jer, većina tih povremenih komšija se iselila na Kosovo i Metohiju, kao što su i mnogi Srbi krenuli put Leskovca ili Niša u potrazi za poslom i bar malo lakšim životom. Ali, Šiptari, po pravilu, ne odjavljuju svoj boravak pa su formalno i dalje žitelji Medveđe, iako u nju dođu, možda, u većem broju jedino u vreme popisa i izbora.

Ti prijavljeni Šiptari u Medveđi zaista žive na Kosovu i Metohiji neprijavljeni. Žive tamo, pa tako tamo mogu da kupuju kuće i stanove, zasnivaju radni odnos, upisuju decu u vrtić ili školu, pa čak i da glasaju, a da izbegnu sudiju za prekršaje.

Kako je to moguće?

Jer, neprijavljivanje boravka je svuda u svetu ozbiljan prekršaj, često izjednačen sa skitnjom! Ili su prijavljeni na dve adrese, što je takođe nezakonito?

Da je zaista tako, da su i prijave i odjave boravka zakonska obaveza i na teritoriji Kosova i Metohije, potvrđuje zanimljiv događaj koji se zbio na dan uvođenja vladike Irineja, episkopa niškog, na tron Svetog Save i u čin patrijarha Srpske pravoslavne crkve 23. januara 2010. godine.

Po priči pokojnog Slobodana Draškovića, tada predsednika opštine Medveđa, tog dana je sa one strane administrativne granice lišeno slobode sedamnaestoro građana Srbije, među kojima je bilo i dece, a mahom članova porodice Cicmil, i svi su odvedeni u policijsku stanicu Podujevo, a zatim opštinskom sudiji za prekršaje zbog, kako je navedeno u prijavi, „ilegalnog prelaska državne granice i neprijavljivanja boravka“.

Usmeno im je javljeno da će biti pušteni ako uplate kauciju od za njih basnoslovnih 4.607 evra!

Virtuelni Šiptari iz Meveđe

Ali, većina tih nesrećnih ljudi bila je iz Kosova Polja, gde su valjda i danas prijavljeni, a tog januara 2010. godine, kao i danas uostalom, imali su tužni status „privremeno raseljenih lica“, što je birokratski pojam i odnosi se na Srbe nasilno oterane s Kosova i Metohije. Ono što je dodatno zbunilo i dalo dramatiku ovom događaju bilo je otkriće da su ti „ilegalci“ krenuli na parastos nekoj svojoj rođaci koja je sahranjena na groblju u selu Sikirača, koje se i doslovno nalazi na pedeset metara od administrativne linije razdvajanja! Kada je sve to predočeno revnosnom sudiji za prekršaje, on je preinačio već doneto rešenje i osudio ih zbog „ulaska na teritoriju Kosova van zvaničnog graničnog prelaza“.


Bogatstvo kvari sirotinju

Odgovor na pitanje zašto su „zemljaci“ iz naše Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, mada ne samo oni, toliko zainteresovani za siromašnu opštinu Medveđa ponudio je Fil Foks, rukovodilac istraživanja (ad hok) kompanije iz Kanade „Dunav minerals“, koja je u istraživanja mineralnih nalazišta po Srbiji već uložila desetak miliona evra.

Naime, uz rudnik „Lece“, kraj istoimenog sela u opštini Medveđa, gde se već stolećima vadi ruda olova i cinka, kraj Tulara, otkrivene su vrlo „interesantne“ rezerve bakra (800.000 tona) i zlata (78 tona), dok o retkim mineralima neophodnim za razvoj modernih tehnologija nisu rekli ni reč, a ima i njih, svakako, što su ustanovili i stručnjaci iz Geološkog instituta Srbije još pedesetih godina prošlog veka!

Kad „prištinska strana“ spominje opštinu Preševo, moglo bi se to pripisati brigom za tamošnje Šiptare koji, zaista, čine većinu, ali je taj kraj, takođe, mahom nastanjen ubogom sirotinjom. Za opštinu Bujanovac, gde je Šiptara manje od polovine, moglo bi se pretpostavi da se zatekla „na trpezi“ razmene zbog opravdane brige prištinskih marioneta za sudbinu manastira Prohor Pčinjski i ostalih hrišćanskih svetilišta. A, otkuda među njima i Medveđa sa četiri odsto Šiptara?

Ipak, mnogo je zanimljivije pitanje zašto srpski političari, a nema nikakve sumnje da su upoznati i s ovim podacima, tako olako pristaju na tu, u najmanju ruku čudnu trgovinu, bacajući nesrećnom narodu prašinu u oči pričom o nekakvoj „razmeni teritorija“? Jer, da li je razmena kada se menja nešto svoje, za nešto što ti i po Božjem, i po ljudskom zakonu, ionako već pripada… bar kako piše u preambuli Ustava Republike Srbije?

Ako se prihvati takva (ili bilo kakva) razmena teritorija, dokle će sezati apetiti prištinskih mentora? Ili, da li da se zabrinemo i za Bor, Majdanpek, Rudnik (dopisati po znanju i sećanju). I šta ćemo sa Beogradom, jer najrazvijeniji je i najbogatiji u Srbiji, a i u njemu žive Arbanasi?!

A, ako se ovako nastavi, šta ćemo sa sobom?

Formalno, slučaj je bio pravno valjan, ali… Uz malo istraživanja, i uvidom u službena dokumenta, ustanovljeno je da granični prelaz Sikirača postoji! Jer, negdašnja Savezna vlada je sa predstavnikom Ujedinjenih nacija Hansom Hakerupom usaglasila pitanja vezana za prelaze na administrativnoj liniji razdvajanja, što je objavljeno u „Službenom glasniku SRJ“ broj 41 iz 2002. godine, kao i u odgovarajućim dokumentima Svetske organizacije. Kod sela Sikirača, s naše strane, odmah je postavljen policijski punkt, a isti takav preko puta poveren je češkom bataljonu. Ali, izgleda da je Česima dosadilo da zaludniče na pustom prelazu, pa su se pokupili i odmaglili, a šiptarski činovnici se nisu dosetili da na prelaz pošalju bar pripadnike KPS… ali ni to, niti činjenica da su „okrivljeni“ prijavljeni u Kosovu Polju, dakle na teritoriji te samoproglašene države, sudiju nije previše potreslo, niti je zbog toga ukinuo svoju presudu.


Nesrećni ljudi pušteni su iz pritvora jer je Slobodan Drašković iz svog džepa, odnosno od svoje životne ušteđevine, platio „kauciju“, koju je na ruke onom kome je trebalo odneo Ljuzum Sahiti, vozač u opštini Medveđa.

Toliko o prijavama boravišta… i o Zajednicama srpskih i šiptarskih opština.

*Poznati reporter „Ilustrovane Politike“


Albanci su u velikoj manjini u Medveđi

Ima ih svega oko pet stotina od 11 hiljada stanovnika
Medveđa jeste i ostaće deo centralne Srbije

Predsednik opštine Medveđa, (11.000 stanovnika) koju pripadnici albanske nacionalne manjine u Srbiji i Albanci sa Kosova svrstavaju u teritorijalno i političko područje takozvane Preševske doline, objašnjava da ova teritorija Srbije i geografski i politički nema dodirnih tačaka sa Bujanovcem u Preševom.

„Od Preševa smo geografski udaljeni oko 160 kilometara, a politička situacija kod nas je sasvim drukčija nego u te dve opštine, pa mogu da poručim svima da je Medveđa u Gornjoj Jablanici, a ne u takozvanoj Preševskoj dolini, da Medveđa jeste i ostaće deo centralne Srbije“, istiće Arsić.

Stavljanje Medveđe u kontekst takozvane Preševske doline čine, dodaje, ljudi koji daleko žive od ove višenacionalne opštine u kojoj su vekovima malobrojni Albanci ( ima ih svega oko 500 – pet stotina) živeli u slozi sa većinskim srpskim stanovništvom.

„Mi ovde ne delimo probleme na albanske i srpske, već su oni zajednički problemi i zajednički ih rešavamo. Mi smo međusobno izmešani, prijatelji smo, neki i kumovi i pobratimi, a omladina se druži po školama i kafićima. Ovde vekovima, pa i u poslednjem ratu, na Kosovu i Metohiji, nije bilo ni jednog jedinog međunacionalnog incidenta, što dovoljno ilustruje moje tvrdnje“, naglašava Arsić.

Političke igrarije u koje se neosnovano, kaže, uvlači i Medveđa, izazvaju zabrinutost obe strane u Medveđi, ali, realno, nema straha.

„Zato što se ovde vekovima živi zajedno i niko ne veruje da će doći do negativnog ishoda“, veli naš sagovornik.

Miloš Miša Lazić
Izvor: izmedjusnaijave.rs

ПРЕДЛОГ РЕШЕЊА СРПСКО-АЛБАНСКОГ СУКОБА

Пише Милијана Балетић
понедељак 11.март 2013.



Вековни сукоб између Албанаца и Срба кулминирао је до тачке од које се мора заузети потпуно нов правац, ако се заиста хоће коначно решити однос између ова два народа. Сви до сада коришћени методи довели су до апсурдне ситуације која се најбоље илуструје догађајем од 08.02.2013. када су Албанци јуришали на манастир Високи Дечани са паролама на којима је писало: „Ово је наш манастир, даље руке од наше земље“!!! Ако је све до сада могло и да има другачији призвук, ово, без задршке откривање језиве истине у дуготрајној српској драми, задњи је чин после којега се мора подвући црта и кренути исправним путем, ма колико он трајао!

ГЕНЕЗА СУНОВРАТА

Зашто се до данас није дошло до, како политичари кажу, трајног и одрживог решења, разлог су погрешно постављане платформе од којих се полазило! Као што је погрешан темељ за сваку грађевину сигуран неуспех и додатне компликације, тако је и погрешно тражити решење овога проблема на линији Београд-Приштина зато што ово није сукоб Београда и Приштине већ сукоб Албанаца и Срба, значи Београда и Тиране и тако мора да се посматра и да се решава!

Следеће што је битно јесте да је тај сукоб могуће решити само на принципу реципроцитета, што је аксиом у Међународном јавном праву, па је необјашњиво да се он до сада заобилазио! У складу са тим, линију преговора треба вратити на тачку на којој је настао проблем, одакле се излио на српску територију, и поставити тамо одакле ће Срби и Албанци равноправно кренути у налажење решења! Једино је на тај начин стартна позиција и Албанаца и Срба иста, а овако је Србима линија преговора гурнута до усред куће, до крајње тачке до које су Албанци дошли окупацијом српске земље и испод те црте Србима се не дозвољава да иду, а Албанцима је признато да је њихово оно докле су окупирали и фактички са те позиције преговарају о легализацији окупиранога!? Улазећи у преговоре на платформи самопрокламованог права Албанаца да туђу територију на коју су се излили имају сматрати својом, што је у дубокој супротности са одредбама Међународног јавног права и Повељом УН, Срби у старту пристају на улогу губитника!? У такав неравноправан однос, народ који држи до себе и истински се бори за целовитост своје територије, не улази! Тражити изговор реченицом да је то реалност, да је нешто друго немогуће, да се закаснило за другачије постављање националног интереса, изговор је неспособног и невизионарског вођства једног народа. А можда и нешто друго!!! Вођство са визијом, платформу за решење проблема свога народа поставља тако, не само да би постојећи проблем „решило за свога мандата“, него тако да и сви они који иза њих долазе, такву платформу, све и да хоће, не могу напустити све док проблем не реше на добробит народа! Такав пример најбоље илуструју Јевреји својом здравицом старом две хиљаде година: „Идуће године у Јерусалему“! Ни Призренска лига којом су Албанци, и то усред престоног српског царског града Призрена, зацртали циљ да окупирају српску територију и претворе је у своју, није смишљена да се реши „за једног мандата“, „да се проблем не оставља следећим генерацијама“, него су је још 1878. поставили и са њом данас дошли до позиције да преговарају са оне линије докле су отели! Значи, добробит, па тек „мандат“! Зашто, како се то симболично каже, Београд стално улази у трку полазећи од позиције коју му Албанци одреде након што освоје нови део српске територије, при томе се не повлачећи ни педаљ назад од окупиранога, с тежњом даље окупације, а онда и нове линије од које ће улазити у следеће преговоре, као што сада полако уводе у игру следећу српску територију на коју су се, по истом принципу излили (Прешево, Бујановац,...), то дефинитивно разумном човеку не може бити јасно!? Оно што је и те како симптоматично јесте и изговор наших преговарача да овакву „реалност“ хоће велике силе!? Да, хоће неке, а неке и неће, па се поставља питање: зашто наши преговарачи стално путују, бораве, стрепе, траже подршку и милост оних великих сила које су довеле Србе у ову позицију и које заступају искључиво интерес Албанаца, а не видим баш да траже преговоре и помоћ нити да путују, осим пред изборе(!?), код оних великих сила које су на страни легалног српског интереса, уз чију помоћ је једино и могуће сачувати нашу територијалну целовитост!?


КОСМЕТ НИ ЗА ШТА

Крајњи учинак „црвене линије“, коју је државни врх Србије поставио 11.03.2013. у Бриселу, најбоље ће се измерити познатом чињеницом да је на КиМ држава Србија имала све три гране власти и институције, па је све изгубила погрешном политиком погрешних људи који су је водили! Захтевом садржаним у „црвеној линији“, којим се тражи извршна власт заједнице српских општина на КиМ, апсурдно је очекивати да ће неке енклавице и у њима измучена преостала шачица Срба на окупираном Космету „снагом“ добијене им власти „сачувати“ живот, српске светиње и територију, и да ће они урадити оно из чега се држава Србија повукла!? Додатно, премијер Србије Дачић објашњава да „ми тражимо она права за Србе на КиМ, која Албанци имају у Србији“!? Да ли то значи две државе, два народа и две националне мањине у тим државама (?!), ако није, а шта је онда!? Након оваквих појашњења, упорно убеђивање да „нико од нас не тражи да признамо независност Косова и ми то никада нећемо признати“(!!!), шта рећи осим - у праву сте, није ово признавање него одрицање од КиМ, а има ли ту разлике осим у терминологији, господо?!

Истина да се, на овај или онај начин, али дефинитивно, одричемо од КиМ, а да за тај део којега се одричемо ништа нисмо добили, даје стравично освешћење, да се ми ту не одричемо само пуке територије, већ Архангела, Богородице Љевишке, Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице,...- себе!? Ако се одричемо себе, у чијем интересу се онда боримо!? Шта је то што је битно за једну државу ако није њена територија и идентитет!? Борба у којој се поклања, или продаје, хиљадугодишњи српски идентитет зарад „боље будућности“, то је распродаја „породичног блага“, а не његово чување!

Албанци су у данашњу позицију дошли претњом и применом силе и страха, окупацијом, убијајањем, паљењем, рушењем, отимањем земље, живота, историје, културног наслеђа, идентитета... Докле!? Такву позицију стечену уз помоћ западних земаља прогласили су „реалношћу“, а ми то понављамо као мантру!? Овакав сулуди преговарачки став подржава се и промовише у медијима у Србији, ако не заједно и отворено са онима који државу воде, оно очито без њиховог противљења, што није да није неки знак!?Оне, од којих очекују овакво понижење и суноврат, кују у звезде, дижу у небо, храбре, називају Де Голом, Черчилом...! Начин којим нас држе под тензијом и еуфоријом понављајући неописиви значај добитка датума за преговоре са ЕУ и наглашавајући однос између датума и „решења“ за Космет, увреда је здравом разуму! Овакво медијско брифовање има за циљ да јавно мнење и сваку српску главу препере, очисти и препакује тако како, не само да се Срби не би бунили, него како би још и подржали и помогли да се агресија легализује, да српски губитак и пораз доживе као коначно решење и победу, да албанску окупацију и интерес сматрају исправним, да отимање своје свете Косовско- метохијске земље доживе као нормално, да прихвате „реалност“ и ослободе се од „баласта“!? Пристанак на такву „реалност“ скандалозна је и недопустива капитулација – не желим ни да помислим да је у питању нешто друго!!!

„Преговори“ овако постављени и гурнути у руке само српскоме народу, уцењујући га да мора дати своју територију да би му ЕУ, која искључиво заступа албанске интересе, дала датум да може и с њом да преговара, нису преговори него пристанак на окупацију! Не постоји рационално објашњење како је могуће дати део државе и историје, део себе, за датум и пут у ЕУ, као што постоји и само једно објашњење за измештање овога проблема из СБ УН у ЕУ која искључиво заступа интерес Тиране која мирно чека да добије све за сада окупирано!

ЧЕКАЈУЋИ ДА СЕ ДЕСЕ ЧУДА

Преговарати са губитничке позиције и чекати победу је сулудо! Очекивати остварење српских интереса, а да нисмо ни тражили ни постављали услове за своје интересе него само прихватали услове за интересе других, чекајући да се „десе чуда“, такође је сулудо! Објашњење како је српски интерес да уђе у ЕУ већи од интереса ЕУ и САД да Србију тамо кооптирају, несхватљиво је, ако се зна да нико, а поготово моћне земље, не раде ништа осим онога што је искључиво њихов интерес! Београд, безглаво пристајући на мантру звану ЕУ као на нешто што је битније Србији него Америци и ЕУ, допушта да нам агресијом отму део државе без икакве надокнаде, или можда рачунамо да нам је надокнада то што ћемо у интересу ЕУ и САД бити стрпани у ЕУ. Или нас можда они тамо под притиском гурају за наше добро, зато што су „мека срца“, а без икаквога свога интереса?! Не мора се бити нешто посебно стручан за међународне односе како би се закључило да се ЕУ и САД не би толико замајавали „српском добробити“ да им цео овај колоплет није у интересу! Е, зато што је такозвани пут у политички савез са ЕУ голи интерес ЕУ и САД, тај улазак, који је већ сам по себи српска жртва, треба бити условљен српским интересом да се сукоб Албанаца и Срба, који је настао њиховом заслугом, реши на равноправној, праведној основи, иначе чему и на који начин објаснити, предају српске територије за туђи интерес уласка у ЕУ!? Како би се све ово, под плаштом преваре, што пре постигло, имамо и врхунац у историји до сада невиђеног лицемерја у којем ЕУ захтева да Србија и Косово имају однос две државе које једна другој ни у чему неће сметати, али не тражи да признамо Косово!!!

Услови испостављени само једној страни нису преговори него принуда из које одмах треба иступити и тражити заштиту међу оним великим силама које у међународним односима поштују принцип реципроцитета, а међу којима Србија има пријатеље! Како објаснити, а да буде убедљиво, то што се Београд одриче овако моћних „адута“ које има, или је опет објашњиво само на један начин!? Ма колико Београд упорно пријатеље албанске стране звао и својим, Србија може остварити свој интерес само уз помоћ пријатеља српскога народа међу великим силама, а не уз помоћ оних „пријатеља“ којих се упорно држи!?

Србија се мора изборити да за оно што Албанцима да, не када то Албанци отму, добије заузврат део територије албанског народа, а при томе се подразумева да је територија албанског народа она која је неспорно албанска, међународно призната са столицом у УН. Све остало је трговина туђим!

Албанци тргујући туђим, до чега су дошли изливањем на српску земљу са претензијом да се даље, по истом принципу, шире и отимају (Прешево, Бујановац,...), показују да су изгубили меру добросуседских односа и однос према нормама Међународног јавног права, као и опасну хегемонистичку црту агресије и злочина против мира, што је најтеже кривично дело по Међународном кривичном праву које је нацистичка Немачка на својим леђима искусила, а због чега су у историји страдали многи народи нашег континента и шире! Пристати на овакав став Албанаца према Србима, проблематично је исто онолико колико је било проблематично пристати на став нацистичке Немачке и то до те мере да се мора сматрати саучесништвом!Ако се хоће легализација окупације српске земље и капитулација Срба, а то је ово што сада имамо у „преговорима“, мора се бити свестан и чињенице да је принудно помирење на неравноправним позицијама апсурд и одлагање сукоба, кад-тад, несагледивих размера!

Реципроцитет у преговорима подразумева да обе стране подједнако добију и изгубе! Срби могу дати део Косова и Метохије албанском народу који се плански излио на ту свету српску земљу, само под условом да за ту територију добију приближно адекватну замену у албанској територији, која би им могла бити замена, и у квадратима и у симболици, и донети им излазак на море преко албанске територије! На тај начин Албанци би легализовали тај део окупиране српске земље, ушли дубље у унутрашњост Балкана и повезали албански народ! Срби би, таквом разменом територија, изашли на море, што би им, на неки начин, потрло осећај губитника у очувању целовитости земље! Само принципом подједнаког давања и добијања долази се до праведног, а тиме и трајног решења, све остало је „градња стабилности“ на губитничком осећају Срба натераних у пораз, што доводи до фрустрирајуће инфериорности нације, а то је увек неизбежни основ за будуће велике сукобе и ратове!

Албанци морају схватити, без обзира на тренутна „леђа“ на политичкој сцени, да је узимање туђега без давања свога, отимање, а отимање, чак и на нижој разини, а камо ли међу државама и народима, зна се како се решава!


РАЗГРАНИЧЕЊЕ СРБА И АЛБАНАЦА

Срби и Албанаци, договором и у миру, на праведној основи, треба да исцртају трајне добросуседске границе које би међу собом признали на добровољној бази и тако успоставе дуготрајан пријатељски однос! Та граница на КиМ ишла би линијом која би Србима заокружила простор у којем би остала Пећка патријаршија, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Архангели и царски град Призрен, Грачаница, Косово Поље,..., а територију од те линије јужно, југоисточно и североисточно, заједно са Приштином и Подујевом, дали би Албанцима коју би они спојили у целовиту албанску територију! На рачун тако добијене српске територије, Албанци би заузврат Србима дали део албанске југозападне и северозападне територије, закључно са западним делом албанске јадранске обале до линије доњег гребена на рту који се налази изнад 41. степена и 30 минута северне географске ширине! Ова, разменом добијена територија, припојила би се у целовиту територију српскога народа и Србије.

Срби и Албанци, након тако договорених граница, повукли би се једни другима са територије, како би се у будућности елиминисао сваки повод за међусобни сукоб и тако успоставило пријатељство два народа!
Ово је мапа коју би стручњаци Међународне комисије, коју би велике силе саставиле за овај случај, могли кориговати само како би изцртана граница била у складу са нормама Међународног јавног права, али суштински смисао и равноправност интереса у разграничењу Албанаца и Срба, не би се смео мењати! Овакав захтев треба третирати и као израз добре воље Срба који траже мирно решење са Албанцима који су им окупирали део најсветије земље на којој су темељи и идентитет српскога народа!



Са овим предлогом треба изаћи пред српски народ, зауставити досадашње преговоре, укључити и ЕУ и УН, што значи и све велике силе, које би оформиле Међународну комисију која би на овом принципу реципроцитета повукла линију разграничења између Срба и Албанаца и успоставила трајан мир!

У случају да Албанци и њихови савезници не желе овакво решење, постоји још један пут: да се Срби, уз договор са пријатељима међу великим силама, међу којима је незаобилазна Русија, повуку из преговора и уз такву подршку припремају за остварење свога интереса!
http://www.milijanabaletic.com

Арбанашка беса: Шиптари су вековима потескивали Србе из Старе (Праве) Србије

Од неких телевизионарских “ћириличара” могло се 24. маја 2021. године чути како су Арбанаси много фин народ, витешки по свему, људи од речи, једини у беломе свету којима се дало да измисле бесу и ње се толико чврсто држе да међу њима више и нема беснила.

Не знам због чега ме је то навело да се присетим како је пре десетак година у Новом Саду представљена Тама под Виситором, књига Тома Рајковића, нашег човека “на привременом раду” у Аустралији. У међувремену сам заборавио каква је и колика Томова приповедачка вештина, али нисам могао заборавити Томову тугу што многи од оних који су преживели страхоте сопственог “дружења” с Арбанасима током ратних година 1941-1945, нису поживели дуже да би испричали шта им се тада дешавало под Виситором; за настанак своје књиге захвалан је мајци и тек неколицини сељана који су доживели да своме писцу оставе врло вредну грађу за будући сопствени споменик.

Било како било, остављене су нити које казују да су записи Тома Рајковића колико лепа књижевност толико и повесница његовог завичаја. Пишући о годинама Другог светског рата и чепркајући по сопственим недоумицама о истој тој прошлости, он је заправо трагао за истином о људским судбинама и друштвеним збитијима у своме родном крају; а потрага за истином није ништа друго до историја.

Због оних који нису били на часу кад се помињао Виситор, ваља рећи да је та планина, висине 2210 метара, североисточни огранак Тројанских планина (које је Јован Цвијић, једно време и челник Србске краљевске академије, преименовао у Проклетије – ко зна за чији рачун заборављајући на своју припадност србскоме роду и свој дуг према њему), те да се, у дужини од двадесетак километара, протеже од црногорско-арбанашке границе до Лима, правцем запад-југозапад – исток-североисток, док њени југоисточни обронци израњају из Плавског језера и речних долина Ључе и Лима.

Мада наши званични лингвисти изједначују реч Виситор са речју Дурмитор, у значењу почивалиште, почивало, одмаралиште пастира и оваца у покрету доводећи их обе у везу са сточарима Власима, не треба у то много веровати. Најпре, не може бити да називе рекама и планинама дају људи из пролаза, а Власи сточари били су баш то – пролазници. Имена су могли давати они који у одређеном крају живе стално.

У овоме крају, испод Виситора, одвајкада су живели Срби, из племена илирског, чија се земља, по Херодотовом казивању, у 5. веку пре Христа простирала од Јадранског мора до извора Мораве, на истоку, а на северозападу до реке Адиђе. На југу, илирски језик допирао је до Епира а на северу до Дунава. Херодотове податке потврђује и Апијан (из 2. века по Христу) тврдњом да Грци зову Илирима оне народе који обитавају изнад Маћедоније и Тракије до реке Истроса, односно до Дунава, и на западу до Јадранског мора и почетка Алпа. Ако су се ти Срби илирског племена бавили сточарством, и свој мал држали на планини у блиском суседству, у торовима на висини, не би требало олако одбацивати претпоставку да му је и име Виситор према томе настало.

Како је Виситор данас у крају који добрим делом насељавају Арбанаси, ваља рећи да је то релативно новији слој на Србској Земљи. Они су у Србију дошли после рата између Византије и Србије, вођеног с јесени 1042. године. Тешки византијски порази у двема биткама довели су до немира у Византији, али и до побуне византијске војске затечене на Сицилији и Јужној Италији. Безразложно смењени командант ове војске Ђорђе Манијакис запутио се према Цариграду да преотме власт. Уза своју војску повео је и помоћне чете тамошњих Албанаца придошлих пре који век са североисточних делова Кавказа. Почетком марта наредне године та се војска искрцала у Драчу, а недуго затим, у походу на Цариград, Манијакис се код Острова, близу Дојранског језера, сукобио с ромејском војском верном Цариграду; у тој је борби и погинуо, а његова се војска предала.

Византинци су прихватили те војнике, али нису хтели да приме Албанце који су били странци. Њих су потисли на територију Србије, одакле нису могли да се врате натраг на Сицилију јер су лађе на којима су дошли биле заплењене. Молили су Србе да им дозволе да се негде населе, па како су они сточари “од каријере”, гајиће стоку за њих и србску властелу. Травунијски и зетски кнез Војислав (око 990 – око 1019 – око 1045) дозволио им је да се населе у Рабану, једном малом и слабо насељеном месту на подножју планине Јабланице. Не зна се тачно колико их је било, али према процени не мање од пет хиљада, ни више од петнаест хиљада.

По Рабану, Срби су их назвали Арбанасима, странци их зову Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима што на њиховом језику значи Брђани. Турци су их звали Арнаутима, што на арапском језику значи – они који се нису вратили (из Србије на Сицилију).

У прво време Арбанаси су живели релативно мирно, на једном ужем подручју, између река Маће на северу и Шкумбе на југу, да би током 14. и 15. века почели нагло да се шире спуштајући се из планина и ускачући у суседне крајеве, у охридски и дебарски крај и, нарочито, призренски. Према ономе што је записао Рус Афанасиј Селишчев (1886-1942), арбанашко пастирско становништво из планинских крајева повремено се спуштало у долине и угрожавало тамошње становништво, чак и феудалце у њиховим замковима. “Крајем 13. века ти су напади и премештања планинских Арбанаса добили страховите размере… За обично становништво у долинама, првенствено словенско (односно србско, пошто ту никаквих других “словена” осим Срба није било – ИП), ти препади и превласт имали су исти резултат: оно је или гинуло, или одлазило у друга места, или се албанизовало… Словенско становништво гинуло је у биткама и било подвргавано погрому у селима по долинама. Оно није имало потпору са стране нити је било збијено у општедруштвеном животу. Њихове родовске везе нису биле тако блиске као у Арбанаса. .. Међу њих, бурно су се настанили Арбанаси сишли са брда… Још је значајније било предизање Арбанаса из планина у долине и социјално-етничко обеснаживање Словена (и влаха) током 15. и 16. века, када су се, под турским притиском, рушиле централизоване државне организације Византије и Србије и месних династа. Током времена, планински Арбанаси, чврсти у својој родовској организацији, повезани бесом и крвном осветом, запоседају долине и потчињавају себи тамошње становништво”, али не прекидајући везу са својим саплеменицима који су остали у планини.

Потчињавање о коме говори Селишчев састојало се у томе што су придошли Арбанаси убијали или отимали месно становништво. “Ништа то није. Убијен је Словен”, презриво су говорили кад би био убијен неки хришћанин-Словен. Селишчев даље пише да се словенско становништво бекством спасавало из својих села, а да су они који су остали у Арбанији, “у таквим околностима, морали постати Арбанаси. Потчињен положај земљорадника, надмоћ Арбанаса-планинаца и разбојника, уједињавање арбанашких родовских група, тон који су оне давале друштвеном животу становништва, бракови словенских мушкараца с Арбанашкама које нису прихватале језик својих мужева… деца се нису учила очевом језику, већ су се користила мајчиним језиком – арбанашким. (Деца рађана у арбанашким браковима с отетим Србкињама учена су само језику својих очева, пошто су мајкама, најчешће, биле онемогућене везе са спољним светом – ИП). Животне прилике нису у младом поколењу изискивале потребу да користе словенски језик… све је то доприносило стапању Словена с арбанашком средином. Тој асимилацији помагао је и губитак разлика у религији: прелазак словенских породица у муслиманство обједињавао их је у религиозним односима с Арбанасима који су одраније прешли на ислам. Но, муслиманство није било главни фактор арбанизовања Словена; они су постојали Арбанаси и тамо где је очувано хришћанство”.

Најразличитијим притисцима (уценама, убиствима, отимањем имања и протеривањем с њих, “печењем” ужеженим металним предметима, “ударањем на образ” – силовањем, отимањем жена и девојака, исламизовањем и потурчивањем – Шиптари су из Старе (Праве) Србије вековима потискивали православне Србе; то се није дешавало тако што би некадашња србска села потпуно и одједном пустела, већ је неосетно и постепено, услед непрекидног трајања тих притисака, односно зулума, поступно долазило до смене староседелачког србског становништва арбанашким, а многа села остајала су без иједне србске куће.

Ако би се некоме могло учинити да су ови записи о србском страдању пред арбанашким насртајима у ранијим вековима настали као плод нечијег накнадног научничког домишљања, нека датумски новија сведочанства не остављају места било каквој сумњи.

Тако, на пример, 1902. године, србски посланик у Цариграду извештава да “необузданост Арбанаса расте све више, те се дошло до стања које претставља анархију у најопаснијем смислу те речи. Потпуно сигурни да им власт не може ништа, Арнаути не презају ни од каквога зулума, који су сваким даном све ужаснији и разноврснији, те је због њих стање у Старој Србији постало за Србе несносно до неиздржљивости. Нису им више заштићени ни имање ни част ни живот: имања се грабе и пљачкају; част се каља силовањима жена и девојака, а живот се губи сад не више само за то да се задовољи прохтев каквог осионог зулумћара арбанашкога, него по плану који као да није без утицаја представника власти, што се види и по смеру који је јасан до очигледности”.

Разулареност и самовоља арбанашког живља остали су основна и трајна обележја овога времена у Правој Србији, а убилачко расположење према Србима и похлепа на аустро-угарско и италијанско подмићивање довели су до тога да је “за скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса па до првога Балканскога рата, настало немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину”.


Или, у току србских ослободилачких ратова 1912-1918, Врака (северно од Скадра) била је посебно изложена невољама због учешћа у борбама за Скадар и помоћи србској војсци која је одступала према Крфу, али се “после разграничења с Албанијом којој је дефинитивно припала 1920, почела брзо опорављати. Драматичан обрт у животу ове наше оазе… почео се наслућивати 1926. године, да би 1932-1933. њена судбина била беспризивно запечаћена насилним однарођавањем. Тада је, наиме, Врачанима потпуно забрањена употреба матерњег језика (у школи, цркви, ‘на пазару и у дому’), а уведен је албански, због чега је две трећине становништва побегло или протерано у Југославију”, углавном на подручје Црне Горе, Косова и Метохије.

И Томо Рајковић сведочи како је уочи велике Балканске војне, Арбанас Осман, већ болестан, “једног кишног поподнева ушао у кућу, извадио пушку једнометку, убацио фишек у цијев и изишао у обор, па као мјесечар право кроз стругу ушао у комшијину авлију.

– Ој Радојко, море!

Комшија, крупна људина, појавио се на вратима своје куће.

Осман је подигао пушку и уперио у човека коме се изненађење заледило на лицу.

Плануо је пуцањ. Радојко се зањиха. Руке му пођоше пут груди, гдје се појави црвени цвијет, па полако као посјечена буква поче да се клати, сроза се на кољена па онда превали на леђа.

– Ово ти је, да знаш ко је влас’ и сила.

Кад су Радојкова чељад истрчала напоље, он махну грлићем пушке к њима и рече:

– Закопајте га данас а сјутра да нијесте овдје замркли!”

Или: “Пред њим, у катуну, стајао је Шиптар… Доша’ сам да те дарујем. Спустио је руку на кундак пиштоља зађеденог у силаву… Станиша је знао шта га чека… Проциједио је кроз зубе: ‘Никад љуцки и јуначки, но кукавички и подло ка’ што си научио’. Гледао га је како полако извуче оружје и уперио му га у груди. Хладна цијев пуна смртног олова… Црна цијев је побљувала ватру… Крвава му ружа процветала на бијелој кошуљи…”

Или: Милић који је “разбученог трбуха вукао цријева прашњавим путем… смијешан у напору да задржи цријева, да се потпуно не расучу, да му их неко не нагази”, пита свога комшију Риза шта му је скривио. Oдговор је био: “Ништа, само што си жив… што си Србин”.

Или, плавско-гусињски крај, у коме је “било некада много светиња”, остаде без њих. “Остала само имена у памћењу. У Дољи је био Намастир… па у Гусиње, Вусање, Крушево, Војно село. Онда у Досуђе, па у Мартиновиће, па Петрова црква на Ушће. Онда Јањина главица у Плаву. Црква на Метериз, па у Прњавор, Ђурђевицу и Чељинград. Свети Спас у Доњу Брезу. Онда у Ржаницу, Мурину, Грачаницу… Двије на Улотини, па Јасеница у Хоте. Од њих само постоји црква Свете Тројице у Брези. То је некада био Намастир и имао игумана и братију. Остао је једина жишка вјере Христове у овој забити”.

У ту врсту односа спада и забрана да се Србима ништа не продаје, нарочито не семе, о чему Рајковић такође пише. По нечему, то може бити налик данашњој производњи модификоване хране. Није највећи проблем што ће модификована храна утицати на слабљење имунитета њених потрошача, чак и на разбољевање, проблем је у томе што ће једнога дана, после доста година, кад се природно семе изгуби, произвођач модификованог семена обуставити производњу и испоруку, и дотадашње купце, односно потрошаче, оставити без семена и без хране, односно изложиће их умирању од глади.

Срби су све то знали, али се нису особито трудили да покажу зубе, односно да примене онај старозаветни рецепт: око за око, зуб за зуб; они су то своје попустљиво држање правдали на исти начин као и на почетку помињани телевизионарски “ћириличари” – Шиптари “нијесу сви исти”, с њима се могу успоставити пријатељски односи. Држећи се такве логике, један од србских предводника из Рајковићеве књиге каже да ће се он “лично повезати с арнаутским првацима и договорити да ако се вратите кућама, они гарантују да вас неће прогонити и злостављати”.

Арбанашке гаранције познате као беса, на тамошње Србе деловале су као успаванка.

Беса, у Арбанаса, означава: веру, тврдо задату реч. Она је најпре имала религијско значење, а касније примила је етичко обележје. Временом, од моралне категорије у патријархалном племенском друштву постала је то и правна установа (у Закону Леке Дукађина, 15. век), нормирана обичајем, првенствено везана за крвну освету. То је реч коју даје породица (род, братство, племе) или село убијенога на убичину молбу, у знак заштите од крвне освете. Она обавезује на примирје у коме се убица може слободно кретати и обављати своје послове, по чему добија и одређене економске карактеристике.

У оквиру обичајног права, уз бесу се везују поштење, част и савесност, па се каже да је “реч човека темељ обичајног права Арбанаса”.


Пошто је и сам прихватио ту логику, Тому Рајковићу се може десити да, кроз уста једне своје личности, уверава читаоца у вредност те арбанашке институције:

“Ти не познајеш овај народ. Сигурнија ћу бити с њима и под њиховом бесом него овдје код куће. Погани су и зли. Све о злу мисле и још горе раде, али кад ти дају ријеч ту нема сумње”.

Могло би бити и тако, но – када су Срби у питању, углавном за мање битне ствари или појаве; кад је у питању злочињење над Србима – бесе нема. Србски тумачи ове институције, био то обичан свет или правни стручњаци, или већ помињани “ћириличари”, наивно верују да је домашај арбанашке бесе такорећи неограничен и несумњив. Рекох, могло би и тако бити, када се не би знало да се бесом штите и бројни арбанашки злочини према њиховим србским суседима; ако Арбанаси дају бесу да ће злочинца сакрити, сваки траг о том злочину биће заиста избрисан и истина о злочину и злочинцу остаће недоступна правном систему, односно правди. Леп пример пружа нам савремени покушај међународних такозваних судских институција да суде неком Харадинају; велик број арбанашких сведока Харадинајевих злочина над Србима ликвидиран је на наводно необјашњив начин, под заштитом стварне арбанашке бесе, тако да су сви Харадинајеви злочини остали некажњени.

И, на самом крају још две напомене.

Прва: Може бити занимљив податак да у југоисточном подножју Виситора, у плавско-гусињском крају, живе бројне породице пореклом из Куча. Били су то, наравно, Срби, листом православци, али су се они, највећим делом, по доласку у овај крај исламизовали – по малочас помињаној “шеми”.. Међу тим породицама су, у Плаву, примера ради: Бошковићи, Ганићи, Дрешковићи, Драшковићи, Дучићи, Киковићи, Крцићи, Луковићи, Нуровићи, Пуришићи, Реџепагићи, Сеферовићи, Шаркиновићи, Мекуловићи, Улићи, Феровићи, а у Брезојевићима: Ђешевићи, Медуњани, Раденовићи, Реџићи, Шамановићи.

Друга: Процењује се да данас у Арбанији живи око два и по милиона житеља (пре двадесетак година говорило се да их је било око три и по милиона), а на Косову и Метохији око милион и по Шиптара. Узме ли се да је од 1043. године до данас израсло око 40 мушких генерација (женских и до 50), а да је Арбанаса у почетку било тек између пет и петнаест хиљада душа, те да су се они ширили искључиво на рачун Србске Земље и србског живља, без икаквог двоумљења може се рећи да су Арбанаси, данас, србско племе коме је говорни језик арбанашки; тамошња топонимија је углавном србска јер је територија данашње Арбаније некада била позната као Стара Србија; и данас је тако зову они који мисле и творе србски.

Можда ће се неко запитати како то да они који су се испилили из србског легла чине такве и толике злочине према својим крвним сродницима. Један одговор на то питање, макар колико деловао грубо, овај потписник дао је, пре равно тридесет година (на Ђурђевдан 1991) говорећи у једној телевизијској емисији из београдског студија о хрватској мржњи према Србима.

Као што је то случај и с исламизованим Србима и свима знаном изреком да је потурица гори од Турчина, и поримљени Срби воде свој “лични” рат са својом дојучерашњом србском браћом. Ови злосрећни преобраћеници још увек се налазе ни на небу ни на земљи: јесу прихватили римокатолицизам и хрватство, али њихово “хрватство” стално је под сумњом јер и Хрвати и Срби, а нарочито водећи идеолози римокатоличке цркве, познатије као Ватикан, знају о коме се стварно ради. Презимена тих нових Хрвата, а и лична имена, и даље су србска. Многе такве породице, нарочито оне које су римокатолицизам прихватиле тек коју генерацију раније, задржале су породичну славу, то искључиво србско обележје, до данашњег дана, а добар део њих зна и своје старо породично стабло. Због свега тога, због још увек неизбрисаних трагова о своме пореклу, ти “нови Хрвати” мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате јер још нису достигли њихов ниво ни у римокатоличком ни у националном погледу, а мрзе Србе јер они су, и поред свих тегоба које су повремено или стално наводиле појединце или веће и мање групе да избегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци постоје, “хрватство” тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сумње ће нестати тек уколико сви србски сведоци њиховог преобраћеништва буду уклоњени. Мржња тих нових Хрвата само је “теоријска” подлога сваком хрватском (и римокатоличком) геноциду над србским народом.

С исте такве подлоге, антисрбски и геноцидно делују и Арбанаси, с тим што их има и муслимана (скоро две трећине), и римокатолика (можда једна десетина), и нешто православаца.

https://srpskistav.com/
Алек РАЧИЋ -June 2, 2021