Cija je Bosna i Hercegovina?

Cija je Bosna i Hercegovina?

Геополитичке претензије Хрватске на Босну и Херцеговину у дјелима Иве Пилара

АУТОР: Синиша Симикић

1. Историјска, антрополошка и етно-психолошка анализа Босне и Херцеговине у дјелима Иве Пилара

Геополитичка промишљања и анализе др Иве Пилара не блиједе ни након једног вијека од његове смрти. Штавише, могло би се рећи да су постала константа хрватског геополитичког тумачења стварности. Томе свједочи и чињеница да је управо по њему назван Institut društvenih znanosti са сједиштем у Загребу. Међутим, како је Иво Пилар доспио у ранг ,,оца хрватске геополитике“ и шта је то што одликује његова размишљања, тема су овога есеја. Српски научници нису много радова посветили проучавајући Пиларов опус занимања, и сем неколико анализа готово је остало неосвијетљено његово стваралаштво.

За разумијевање Пиларове геополитичке мисли потребна је исцрпна анализа која би превазилазила оквире овога есеја, зато се морамо фокусирати на један огранак његовог промишљања. У овом случају, Пиларово писање о Босни и Херцеговини је кључна фигура. У свом најважнијем дјелу, писаном за вријеме Великог рата, Južnoslаvensko pitanje у четвртом дијелу који се тиче Босне, истичу се реченице: ,,Već preko 40 godina pati Monarhija od toga, što Srbi pružaju proždrljivo svoje ruke na Bosnu. I ovaj rat nastao je zapravo zbog toga njihova nastojanja. Jedino opravdanje ovog zahtjeva je tzv. Pitanje narodnosti.“

Након тих, уводних реченица, Пилар креће у дубоку историјско-политичко-антрополошку анализу Босне и Херцеговине и њених становника. Тврдећи да спис Константина Порфирогенита из десетог вијека не треба прихватити ,,jer je sasvim tendenciozna na štetu Hrvata i na korist Bizantu sklonih Srba, a osobito je lažna s obzirom na Bosnu“ , он започиње процес објашњавања на који је то начин Босна ,,хрватска земља“.

Прилажући карту ,,trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije“, на којој су црном бојом означене поменуте три територије, док је Босна означена бијелом бојом, Пилар извлачи сљедећи закључак: ,,Treba samo pogledati crno označene hrvatske zemlje i Bosnu, koja je ostala bielom. Kako si možemo zamisliti, da je u jednoj zemlji oblika ispruženog šestara nastao jedan narod, a u zemlji, koja se nalazi unutar tog šestara, da je prebivao jedan drugi narod?…Postanje jednog naroda na području Hrvatske, Slavonije i Dalmacije naprosto je geopolitički i antropoložki nemoguće, ako se tom području ne doda i Bosna.“

Без икаквих научних поткрепа или позива на историјске изворе, ,,логичким закључивањем“ Пилар је Босну сврстао у хрватски простор. Међутим, Пилар је у потпуности занемарио један још старији запис који се тиче простора данашње Босне и Херцеговине. ,,У Аналима франачког краљевства забиљежено је да су Срби 822. године држали велики дио Далмације, при чему се не мисли на данашњу Далмацију, него на римску провинцију Далмацију, која се простирала од Јадранског мора према ријеци Сави и која је обухватала већи дио данашње Босне и Херцеговине.“

Такође, Пилар је истицао да ,,bogumilska rasa koja vladaše u Bosni od 12. do 15. st. bijaše hrvatskog podrietla, i čitavo područje zapadnog Balkana u kome nailazimo na bogumilske stećke, pripadaše nekada hrvatskom narodnom posjedu.“Срби, као народ, у Босну и Херцеговину према тврдњи Иве Пилара долазе тек са доласком Османлија тј. падом Босне 1463. године. Међутим, Небојша Вуковић је у свом раду Српско-хрватски ривалитет у геополитичкој концепцији Иве Пилара одлично примјетио контрадикторност самог Пилара.

Прво је на 113. страници изрекао тврдњу ,,Današnji Srbi počeli su nastajati u Bosni tek nakon što su Bosnu godine 1463. osvojili Turci.“, а потом је на страници 261. записао: ,,Treba međutim odmah ovdje utvrditi, da velika većina kršćanskog pučanstva u Bosni i Hercegovini ne bijaše nacionalno sviestna.“ Оно што је јако значајно истаћи јесте Пиларова антропологија. Наиме, он је изнио став да,,Stare Hrvate moramo si zamišljati kao slavensko-arijski narod čistog arijskog tipa: svjetlokos, plavook, visokog uzrasta i dolihokefalne glave“.

Позивајући се касније на Миклошичева и његово стајалиште о јаком асимилаторском потенцијалу Срба на све околне народе међу којима су и Власи (Румуни), Пилар истиче: ,,Tek će buduće studije i istraživanja moći utvrditi, koliko je pravoslavno pučanstvo u cieloj zemlji, a osobito u sjeverozapadnoj Bosni, antropoložki nalik na današnje Rumunje.“ Одмах потом он износи и истраживања о постотку плавих или тамних очију, плаве косе и о мјерењима лобања у Срба, католика и муслимана у Босни и Херцеговини. Оно што Пилар закључује јесте ,,da je prema ovim podatcima postotak tamnih tipova među pravoslavnima mnogo veći nego kod katolika ili muslimana i da se katolici i muslimani međusobno samo neznatno razlikuju.“

Пилар даље објашњава: ,,Poslužio sam se svim pomoćnim sredstvima, koja mi bijahu na raspolaganju, te sam svuda našao potvrdu, da se i antropoložke osobinе slažu s posljedcima našeg poviestnog istraživanja, da naime katolici i muslimani u Bosni pripadaju istom plemenu, i to plemenu, koje još danas imade pretežno nordijsko obilježje, dok se Srbi od njih pomno razlikuju, te su većinom nekog drugog, tamnog, predarijskog tipa.“

Из овакве антрополошке поставке види се у бити расистички наступ Пилара према Србима и према његовом схватању ,,српски народ је зао, похлепан, деструктиван и разбојничког менталитета“. Уз антрополошке поставке Иве Пилара мора се додати још и његово схватање утицаја православне цркве и византијске заоставштине код Срба на политичко понашање српског народа.

Нескривено, чак у неким моментима и озарено, пишући о неморалним и нечовјечним стајалиштима православне цркве Пилар наводи да је она један од кључних фактора зашто су Срби народ склон деструкцији, борбама, злу итд. ,,Pravoslavlje je mržnju sačuvalo i usadilo je duboko u duše svojih vjernika, da bi se njome moglo poslužiti u pravom času kao oružjem u borbi protiv inovjeraca.“

Као својеврсни наставак наведене тезе у свом дјелу Uvijek iznova Srbija Пилар објашњава шта је то ,,бизантизам“ и како се он манифестује на три начина: ,,Šta je bizantizam?…Bizantizam je štoviše pogled na svijet i shvaćanje države, nastalo na temelju starogrčke filozofije i kršćanstva u srednjogrčju, koje je obilježeno izvanrednim usponom načela vlasti u ljudskom obliku.“ У наставку наводи сљедеће: ,, U čemu je suprotnost bizantizma i europskoga bića?…

a)Bizant ne može, s obzirom na svoju bit, prihvatiti europsku humanističku ideju.

(…)b)Bizant ne može asimilirati ideje francuske revolucije, ideje slobode, jednakosti i brastva.

(…) c)(…)Bizanti imaju samo drugačiji moral i poimanje prava nego Zapadnoeuropljani.(…)Za Bizantinca je pravno i moralno ono što političkom moći može iznuditi ili pokriti.“

Оно што се намеће из Пиларових теза о ,,бизантизму“ јесте дубока подијељеност која је пратила Србе и Хрвате, јер су Срби, у његовој концепцији, били окренути Оријенту док су Хрвати увијек тежили Средњој Европи. Међутим, побијајући наведену Пиларову аргументацију Небојша Вуковић се позивао на Константина Леонтјева, угледног византофила. Леонтјев је истицао да ,,Југо-Словени, уопште узев, врло лако прелазе, када је реч о животу и најопштијим стварима, из епске једноставности у крајњу простоту савремене либералне грађанштине.“

Тиме је Леонтјев недвосмислено оповргао тезу да Срби као духовни насљедници византијског обрасца не могу да прихвате европску хуманистичку идеју или да слиједе идеале слободе, братства и једнакости. ,,Дакле, Леонтјев, страсни заговорник византизма као посебне културе, религијског и политичког обрасца, уопште не препознаје у Србима промотера византијских начела.“ Међутим, важно је истаћи да Пиларова теза, коју је он наслиједио од многих хрватских политичара, историчара и не само хрватских, о двије супротстављене цивилизације баш на територијама Босне и Херцеговине игра велику улогу до дана данашњег.

Пилар наводи: ,,To je pitanje suprotnosti između Orijenta i Zapada. Sredinom Jugoslavije prolazi ona linija koja već dva tisućljeća oštro razdvaja Zapad od Istoka. (…) No, Srbi su 1918. godine prešli ovu sudbonosnu, tako duboku i odlučno razdvajajuću liniju i prodrli svojim orijentalnim bićem na sjeverozapad.“ Ако завиримо у Декларацију о проглашењу суверене и самосталне Републике Хрватске видјећемо да се управо на то позивао тадашњи хрватски државни врх. ,,Стјецајем повијесних околности, налазећи се на размеђи источног и западног кршћанства, двију често супротстављених цивилизација и култура те различитих политичких, господарских и иних инетереса, хрватски је народ стољећима бранио своју народну државу, а тиме и народе западно од својих домовинских граница.“

Кодни назив војне операције извршене септембра 1995. године на општине Костајница, Нови Град и Козарска Дубица био је Дрина’95, што носи својеврсну симболику. Након кратке анализе Пиларових ставова о историји Босне и Херцеговине и народа у њој, као и његове антропологије и утицаја православља и византијских начела потребно је прећи на његове геополитичке ставове о самој Босни.

2. Коалиција геополитичке компензације

Географски положај хрватског народа није завидан. У свијету је мало примјера држава такве геоморфолошке хендикепираности, нажалост један од њих је и Република Српска. Управо из тих разлога Иво Пилар је видио главну слабост хрватског народа. ,,Snaga Hrvata kao naroda nikada nije bila dovoljna da odoli negativnim momentima svoga geopolitički teškog položaja. Stoga nastoje svoj nedostatak nadoknaditi koalicijama sa svojim jačim i geopolitički bolje situiranim susjedima, te ulaze u koaliciju a) s Francima u VIII.soljeću (Alpski masiv), b) s Mađarima 1102. (Panonija), c) s Habsburgovcima 1527. (Alpski masiv), d) sa Srbima 1918. (središnji balkanski masiv). Prema našem shvaćanju ovo su sve ‘koalicije geopolitičke kompenzacije’, i stoga nam se čini da najbolje opisuju Hrvate kao nacionalno-politički faktor.“

Дакле, због немогућности ефикасне и самосталне контоле ,,хрватских земаља“ Хрвати су, према Пиларовом становишту, увијек потезали за уједињењем са јачим и геополитички боље стојећим комшијама. Осим наведених пет примјера таквог удруживања потребно је истаћи да ,,коалиција геополитичке компензације“ траје до данас. Не треба сметнути са ума да је у јеку Муслиманско-хрватског рата у Босни и Херцеговини хрватска страна неријетко тражила помоћ од српске, а као парадигму тога треба истаћи познати примјер када је неколико хиљада хрватских цивила пребјегло на територију Републике Српске на Влашићу 1993.године, тражећи од Војске Републике Српске заклон од припадника тзв. Армије РБиХ.

Само двије године након тих дешавања, исти ти који су тражили склониште и заштиту на територије Републике Српске, су јуришали на Грахово, Дрвар, Гламоч, Мркоњић Град итд. Такође, ,,коалиција геополитичке компензације“ је видљива и у уласку Хрватске у НАТО савез. Управо, ради исправљања геоморфолошког хендикепа кроз минула два вијека јављала се упорна тежња да Босна и Херцеговина потпадну под ,,хрватске земље“.

С друге стране, српски научници као и културни радници су на јасан и недвосмислен начин доказивали да су то српске земље и то не само по народности него и по историји. Јован Цвијић је истицао: ,,Али као неоспорни минимум принципа националности мора вредети то да се не сме дати туђину, страној држави, централна област и језгро једнога народа, јер то значе Босна и Херцеговина за српски народ.“ Цвијић даље Босну и Херцеговини пореди са Москвом тврдећи да оно што је Москва за Русију то су Босна и Херцеговина за Србију, дакле сама срж.

Иво Пилар наводи да Србија жели да контролише Босну и Херцеговину и геостратешких разлога: ,,Ove dvie pokrajine jesu stube, koje spajaju središnje balkansko poprečno gorje s panonskom ravnicom. Svaki vlastodržac na Balkanu, a osobito svaki posjednik zapadnog diela središnjeg balkanskog poprečnog gorja, a to je po našem današnjem mjestopisnom rječniku Stara Srbija, Sandžak i Crna Gora, mora nastojati, da stekne Bosnu iz stratežkih i gospodarskih razloga. To bijaše i uviek će biti geopolitički temelj srbskih težnja za Bosnom i Hercegovinom, jer Bosna i Hercegovina su prirodno, zemljopisno favorizovano područje za širenje prema sjeverozapadu.“

Плашећи се могућег српског уврштавања Босне и Херцеговине у своје земље, Пилар је као један од горућих проблема приликом рјешавања југословенског питања истицао управо уједињење Босне и Херцеговине са Хрватском, Славонијом и Далмацијом. ,,Prvi korak rješenju južnoslavenskog pitanja sastoji se u ujedinjenju dosele razstavljenih posebnih područja Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Bosne i Hercegovine u jedno jedinstveno upravno područje.“

Пиларова замисао, донекле се остварила пред сами крај Великог рата када је формирана Држава СХС која је требало да преговара о уједињењу са Краљевином Србијом. Међутим, став становништва Босне и Херцеговине о тој квазидржави видљив је и по овоме: ,,Локална већа у Босни и Херцеговини су током новембра 1918. редом проглашавала уједињење босанских општина са Србијом: 42 од 54 општине (Бања Лука, Приједор, Бихаћ, Кључ, Јајце, Зворник, Бијељина, Вишеград, Гацко, Невесиње, Рогатица итд.) до тада је прогласило непосредно сједињење са Београдом.“ Упркос томе, Пиларове идеје су нашле плодно тле у доцнији хрватским промишљањима. Неумориви захтјеви за Бановином Хрватском ишли су управо у том смјеру.

Василије Ђ. Крестић издваја фра Доминика Мандића као својеврсног насљедника идеја Иве Пилара. Мандић је записао: ,,Својим планинским сплетовима, ријечним смјеровима и цијелом својом геополитичком снагом БиХ настављају, попуњавају и земљишно спајају сјеверне, панонске хрватске земље с јужним, јадранским земљама. Без БиХ хрватске земље би биле растргане, без природних веза и земљишне заокружености. Ријека Дрина са својим дубоким коритом и високим околним планинама затвара хрватске земље и дијели их од српских земаља средњега Балкана.

На тој црти Римљани су подијелили источно и западно римско царство; ту се дијелила источна и западна црква, западна и источна култура.“ Да није баш тако, рећи ће и Семјуел Хантингтон у чувеној књизи Сукоб цивилизација који ће линију разграничења између Православне и Западне цивилизације повући на ријеци Уни, а не на Дрини. Тиме је простор Босне и Херцеговине сврстао у доминантно Православну цивилизацију, али у којој долази до судара са Исламском и Западном, што је резултирало многобројним ратовима у историји, а вјероватно и у будућности.

3. Закључак

Пиларова писања о Босни и Херцеговини морају се посматрати у контексту његовог писања о историји тих области, становништву које их је насељавало и шта је то што је обликовало живот Босне и Херцеговине у минулим вијековима. Не кријући расистичка стајалишта према српском народу, Пилар је извлачио закључак да су Хрвати и Муслимани припадници једног племена и да су нордијске расе, док су Срби потпуно различити. У православној цркви је видио потпаљивача мржње код Срба према католицима. Византијска начела је узимао као мјеродавна да прогласи Србе неспремним за равноправно учешће у европском духовно-политичком развитку. Босна и Херцеговина, према његовом становишту, чине само срж хрватских земаља.

,,Коалицију геополитичке компензације“ треба посматрати и у контексту подршке Републике Хрватске Босни и Херцеговини у процесу уласка у НАТО, јер би се тиме обје државе нашле у једном војном савезу и фактички биле стављене под једну војну команду. На тај начин би се оствариле Пиларове идеје о уједињењу Босне и Херцеговине са Хрватском, а граница на Дрини поново би постала граница свјетова. Прагматична сарадња актуелног политичког вођства Републике Српске са лидером највеће хрватске партије у БиХ, морала би имати на уму истрајност и непоколебљивост хрватске геополитичке визије.

Поменут је и примјер када се сарадња са Хрватима у Одбрамбено-отаџбинском рату Србима вратила у неколико војних операција у којима је пало десет западнокрајишких општина. Република Српска, првенствено, а онда и Србија, морају бити свјесне хрватске геополитичке школе и као такве наћи адекватан одговор. Можда се он крије у уједињењу Републике Српске и Србије? Или треба поновити ријечи Јована Цвијића: ,,Обе српске државице морају се поглавито војно и просветно најживље спремати, одржавати националну енергију у завојеваним деловима српскога народа и прву, иоле повољнију, прилику употребити да расправљају српско питање…“

4.Литература

L.V.Sudland (псеудоним Иве Пилара), Južnoslavensko pitanje – prikaz cjelokupnog pitanja, HDS, Varaždin, 1990
Горан Латиновић, Историјски коријени државности Реублике Српске, у Устав и изазови уставног развоја у сложеним државама, Правни факултет БЛ, Бања Лука, 2018
Небојша Вуковић, Српско-хрватски ривалитет у геополитичкој концепцији Иве Пилара, у Политеиа,бр.5, ФПН Бања Лука, 2013
Ivo Pilar, Uvijek iznova Srbija,consilium, Zagreb, 1997
Константин Леонтјев, Византизам и словенство, Логос, Ортодос, Београд, 1996
Deklaracija o proglašenju suverene i samostalne Republike Hrvatske, “Narodne novine“, 31, од 25. јуна 1991.године
Јован Цвијић, Значај Босне и Херцеговине за српски народ, у Сабрана дјела, књ.III, Завод за уџбенике, Београд, 1996-2000
Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, Наш дом, Београд, 2000
Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Catena mundi,Београд , 2015

ИЗВОР: https://www.frontal.rs/geopoliticke-...ma-ive-pilara/
https://balkanskageopolitika.com

ЈОВАН ЦВИЈИЋ О БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИМ МУСЛИМАНИМА

Јован Цвијић показује следеће:

Да су босанско-херцеговачки муслимани етнички Срби
Да је на делу лажирање и фалсификовање етничког порекла босанско-херцеговачких муслимана, нарочито од дела квази-интелигенције која су потпомогнута делом и од тзв. међународне заједнице, као и једним делом од Исламске верске заједнице БиХ
Фалсификовањем и лажирањем, жели се створити утисак да Срби нису аутохтон народ у БиХ, те да их се треба решити по моделу како је то пројектовала Римокатоличка црква у Хрватској, а Хрвати спровели у дело
Овим се стварају идеолошке претпоставке за геноцид над босанско-херцеговачким Србима и њиховим протеривањем из БиХ


ПИШЕ: Зоран Милошевић

Када је Цвијић истраживао етничко стање Босне и Херцеговине дошао је до закључка, којег ће поновити на више места, да су босанско-херцеговачки муслимани етнички Срби, а БиХ српска земља.[1] Међутим, Цвијић запажа да је код њих српска свест бледа, да код многих и не постоји. То је посебно запазио код мухаџира (исељеника) из БиХ у Турску после окупације ове земље од стране Аустро-Угарске. «Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна целина. Ако им поменете, јасно видите како је то од њихове свести врло далеко; онако исто далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци».[2] Наравно, овде је и један интересантан социолошки податак да се овај део босанско-херцеговачким муслимана осећао Турцима. «Иду дакле у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икад један народ имао,…»[3] Нешто даље, у истом раду, Цвијић поново констатује: «Народна маса босанских мухамеданаца осећа се као Турчин, и све невоље, и напослетку и последњи догађаји, нису могли учинити да се у том погледу изврши преврат код босанских мухамеданаца. У тој маси нема ни сад других осећања осим верских и према томе псевдо-Турских.»[4] Наравно, овде се може повући и паралела са новом заблудом да су «бошњаци», а јасно је да ће их и ова, као уосталом и све друге заблуде унесрећити. И ови несрећни мухаџири тек кад дођу у Турски осете да су странци, да нису Турци и да с Турцима, осим вере, немају ничега заједничког.[5]

Занимљив је и случај који је Цвијић забележио о повратку једног мухаџира из Турске у Босну. «Једног јутра», бележи Цвијић, «у априлу ове године дошао сам из Пазара или Јениџе-Вардара у јужној Македонији на железничку станицу Топчин да ухватим воз који иде од Солуна за Београд. Изненади ме кад на станици угледах једног средовечног Босанца са булом. То није правац у коме се они сада крећу; они иду обрнуто од Београда ка Солуну. Чим сам га српски ословио, он се за мене привезао. То је збиља мухаџир који се враћа у Босну. Иселио се са женом и четворо деце пре двадесет година, и био је имућан. Деца му умирала и зато је мењао места по јужној Македонији. Напослетку је остао без деце и без игде ичега. (…) Тај зна да су Турци, прави Турци, нешто сасвим друго но што је он и да он с њима нема ништа друго заједничко, осим вере. Њему је сада јасно да смо му ми ближи но Османлије. Овај пропали човек враћа се у Босну да тамо само умре,… Кад сам му напоменуо да другима у Босни говори да се не селе и да им несрећу на себи докаже, он се само ударао по глави и викао: тврде босанске главе неће послушати; и мени је говорено, па нисам веровао».[6]

ЗАТИРАЊА ОСЕЋАЊА СРПСТВА КОД БХ МУСЛИМАНА


Нешто даље Цвијић о националној припадности босанско-херцеговачких муслимана пише: «Као што је познато, босански мухамеданци су Срби, знатним делом српско племство, које је променило веру (…) и изгубило народну свест.»[7] Описујући ове људе Цвијић констатује: «Отпавши од вере и од српске народне свести, ови мухамеданци су тежили да се покажу достојни нове вере и нових положаја и стављали су се у све већу супротност према својим сународицима, који су остали у старој вери. Последње су чинили због оног стида, који се јако јавља код свих ренегата и изазима тежњу да се тобож удаље од свог корена и да затру везе и осећања, која су их за њега везивала. Тако су се код многих развиле особине осионости, разметљивости и лажног турцизма».[8]

За Цвијића решење босанско-херцеговачким муслимана није у томе да се улију у турску народност или да граде неку посебну, већ да се врате својој народности.[9]

Такође у свом чувеном делу «Антропогеографски и етнографски списи», Цвијић разматра и питање босанско-херцеговачких муслимана, њихову склоност градском животу, али и констатује да су муслимани у БиХ исламизирани Срби.[10]

У делу «Балканско полуострво» Цвијић пише: «Познато је, да мухамеданских Срба динарског карактера има од Саве кроз Босну, Херцеговину и негдашњи новопазарски санџак до Митровице на Косову».[11] Даље Цвијић износи податке када су ови Срби примили ислам: «Већина је помухамедањена крајем 15. и у току 16. века. Већ је 1530. године Бенедикт Курипешић забележио, да становништво у Босни чине поисламљени Срби. Међутим, у крајевима сјеничком, рожајском, новопазарском и бјелопољском има ‘Турака’ (мухамеданских Срба), који су примили ислам тек од 17, кашто у 18. или 19. веку».[12]Динарске муслимане Цвијић убраја у најстарије српско становништво. Када се зна да ове податке Цвијић није измислио него да их је добио на терену, тј. да су сами анкетирани људи изнели сећања о томе Цвијићевим сарадницима или њему лично, а да има и аутора исламске вероисповести који су дошли до истих података, онда не чуди што тврдње савремених босанско-херцеговачких квази-научника или политичара о пореклу «бошњака» немају фус-ноте, већ само ставове и жеље како би они желели да људи мисле од кога воде порекло данашњи босанско-херцеговачки муслимани.[13]

ПОИСЛАМЉЕНИ ДИНАРЦИ ЗНАЈУ И СЛАВУ КОЈУ СУ СЛАВИЛИ ДОК СУ БИЛИ ХРИШЋАНИ

Своје ставове о пореклу босанско-херцеговачким муслимана Цвијић заснива и на социолошким чињеницама лично доживљеним или забалежених од својих сарадника. «Можда ниједна вера не мења тако дубоко целокупан живот и карактер неког народа као ислам. То се види на свима мухамеданским народима од Кине и Индије до северне босанске границе. Чак је и код ових сувише поноситих Динараца ислам олабавио везе засноване на српској крви и језику. Али ипак није могао уништити најглавније динарске особине. Српски језик се потпуно сачувао, а племство је нарочито сачувало успомене о свом словенском пореклу. Презимена се свршавају на -ић као и већина српских презимена. Поисламљено динарско племство чува још више, уколико је то могућно, успомене о својим прецима него остали Динарци. Указује им особито поштовање и није заборавило своје хришћанске претке. По предањима својих предака неки поисламљени Динарци знају и славу коју су славили док су били хришћани. Мухамеданско «братство» Мркојевићи, у околини Бара, сачувало је хришћански обичај ношења крста (литије) око села за време Духова. Друго једно муслиманско братство из истог краја, Вучедабићи, слави као ‘славу’ Св. Арханђела. Ове су успомене особито живе код мухамеданаца источно од Неретве. Врло су интересантни они родови који су се, исељавајући се, одвојили од рашких и црногорских племена и примили ислам у току последњих векова. Иако муслимани они сматрају да и даље припaдају томе или томе хришћанском племену.»[14] Због тога Цвијић закључује «Иако је ислам ове динарске муслимане знатно преиначио, није још утро трагове етничког сродства који их везују за хришћане».[15] Цвијић посебно наглашава да је идеја «к-смет-а», вера у судбину понајвише изменила душу поисламљених Срба. «Али је несумњиво», пише Цвијић, «да ниједно мухамеданско учење није оставило дубљи утисак на динарске мухамеданце од вере у судбину, ‘к’смет’, по којој су све људске радње и догађаји у животу напред Богом одређени.»[16]

БРИСАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ И УСПОСТАВЉАЊЕ ВЕРСКОГ ИДЕНТИТЕТА

Цвијић се посебно бави мумамеданском властелом, за коју констатује да је примањем ислама и прихватањем турских смерова освајача, ова властела постала још више осиона и бесна. «Као што нису имали народних осећања, тако их није ништа тајно везивало ни за Турке. Они су једино знали за верско осећање и за идеју да они чине виши друштвени ред».[17]

Проучавајући босанско-херцеговачке муслимане Цвијић је обратио пажњу и на неке њихове особине и вредности. Тако констатује да су гостољубиви «лакоумно љубазни», великодушни, желе да им се ласка и указује поштовање. Интересују се више за верске и материјалне ствари, него за интелектуална питања. Такође, Цвијић запажа јаснију склоност муслимана него хришћана, за дисциплину, за послушност, па чак и за потчињеност.[18] Оно што босанско-херцеговачки муслимани нису волели то је да их њихови сродници који су остали верни старој вери подсећају на њихову прошлост.[19] Ово је дошло до изражаја, наводи Цвијић, посебно од краја 15. века када су услед прилика у БиХ уследили устанци, буне и ратови, а динарски муслимани су због тога постајали још већи непријатељи православнима. «Срби су својим држањем и у својим песмама и причањима показивали, да праве разлику између ренегата и правих Турака. Пребацивали су својим муслиманима, да сами у дну душе мисле: ‘Ми нијесмо ни Срби ни Турци, нисмо вода нисмо вино право, но некакве грдне потурице‘.»[20] Ово је појачавало узајамно презирање.

КОРЕНИ НЕУРАВНОТЕЖЕНОСТИ МУСЛИМАНА У БиХ

Из овог сукоба, немирног духа и гриже савести рађала се, како каже Цвијић, неуравнотеженост мухамеданаца у БиХ. «Само су најплеменитији могли у прошлости помирити са исламом своје српско порекло и покоравати се, свесно или не, националним тежњама. Српски су мухамеданци имали великог утицаја на диван, и факат да је у 16. и 17. веку српски језик постао званични језик султанове канцеларије… Они су заузимали врло знатне положаје у турској администрацији, нарочито у војсци, у јаничарским трупама. Неки од везира су били поисламљени Срби. Један од најпознатијих, Мехмед Соколовић, обновио је 1557. године српску патријаршију… Ниједна установа и никакав утицај за турскога доба нису више допринели да се развије и ојача национална српска свест него што је то учинила Пећка патријаршија, коју је обновио поисламљени Србин. Најзад, било је валија и мутесарифа у турској царевини, родом из Босне, који су штитили, нарочито у најскоријој прошлости, српску и бугарску рају и одржавали тајне везе са српском владом».[21]

Данас се ова научна сазнања и запажања Јована Цвијића од стране једног дела босанско-херцеговачке интелигенције потпуно занемарују, а други покушавају да докажу да је Цвијић све то измислио. На срећу постоје и бројни страни аутори који су по питању етничког порекла босанско-херцеговачким муслимана потпуно сагласни са Цвијићем. Наш познати истраживач, Лазо М. Костић, написао је студију «Наука утврђује народност б-х муслимана» где је набројао писце који босанско-херцеговачке муслимане изрично признају Србима (већина), али и оне који то чине имплицитно. Такве ауторе је нашао међу Немцима, Французима, Русима, Чехословацима, Италијанима и босанско-херцеговачким фратрима.[22] Од немачких аутора ту су Леополд Ранке (касније фон Ранке), Јакоб Грим, Ј. К. Кол, Карл Браун, А. Лајст, Ото Тајнсберг Ф. фон Штајн… Због тога Костић закључује: «Па ипак је наука немачка, у коју убрајамо и аустријску, остала скоро унисоно на гледишту да су бх муслимани Срби».[23]
СТРАНИ НАУЧНИЦИ О ПОРЕКЛУ МУСЛИМАНА ИЗ БиХ

Француски писци XIX и XX века били су истог мишљења. Костић наводи, Ами Буеа, најпризнатијег познаваоца европске Турске XIX века, затим Сипријана Робера и Шарла Иритара, академика Таљандијеа и Бартолемија Силвестра Кунибера. Француски писци из XX века који су такође тврдили да су босанско-херцеговачки муслимани етнички Срби су бројни. Костић наводи, Шарла Дила, историчара, затим, Андре Бара[24] Ренеа Пинона, Анатола Лероу – Болие, Виктора Берару, Ернста Денија, Луј Лежеа, Жоржа Ј. Дева, Гастона Гравјеа и Пјера Маржа.[25]

Од руских научника Костић наводи, Пјотра Ивановича Преисса, А. Старчевског, Александра Феодоровича Гиљфердинга[26], Аполона Александровича Мајкова и Тимофеја Димитријевича Флоринског.

Слично виђење националног питања босанско-херцеговачких муслимана имао је и Шукрија Куртовић, који је 1914. године разматрао ово питање и уочио да босанско-херцеговачки муслимани имају две опције «Једна је од њих, да ми муслимани у Босни и Херцеговини постанемо посебна самостлана група, муслиманска и да водимо само муслиманску политику и борбу.

Други је, да одбацимо вјерско дијељење и вјерску борбу и да у заједници са осталим суграђанима других вјера водимо националну борбу».[27] На истом је таласу и Едхем Булбуловић који је 1933. године заговарао интеграцију босанско-херцеговачких муслимана у српску нацију, уз очување ислама. Булбуловић пише, «Ја сматрам да су муслимани Босне и Херцеговине по својој ћуди и менталитету Срби»,[28] а нешто даље додаје: «Кад је ријеч о националном јединству муслимана и православних, то не треба доводити у везу са духовно-црквеним јединством као прешироким појмом, који идентификује српство са православљем искључујући ислам. Вјера је претежно индивидуални, а нација претежно социјални појам. Мјешајући те појмове не треба изазвати забуну међу расном али на вјере подјељеном браћом».[29]
Закључак

Иако, дакле, наука по питању етничког порекла босанско-херцеговачких муслимана даје јасан одговор да су то етнички Срби у пракси се догађа незапамћено извртање и лажирање. На челу овог процеса стоји део псеудо-интелигенције из реда босанско-херцеговачких муслимана, потпомогнут ставовима и понашањем (дела) Исламске верске заједнице БиХ. Овоме треба додати и потпуно пасиван однос већинског дела (православних) Срба, који овом питању не посвећују адекватну пажњу.[30] Симбиоза наведених пракси доводи до једног стања за које је мало рећи да је извор конфликта.

Наша анализа научног рада Јована Цвијића о босанско-херцеговачким муслиманима, дакле, показује следеће:

Да су босанско-херцеговачки муслимани етнички Срби,
Да је на делу лажирање и фалсификовање етничког порекла босанско-херцеговачких муслимана, нарочито од дела квази-интелигенције која су потпомогута делом и од тзв. међународне заједнице,[31] као и једним делом од Исламске верске заједнице БиХ.
Фалсификовањем и лажирањем, жели се створити утисак да Срби нису аутохтон народ у БиХ, те да их се треба решити по моделу како је то пројектовала Римокатоличка црква у Хрватској, а Хрвати спровели у дело.
Овим се стварају идеолошке претпоставке за геноцид над босанско-херцеговачким Србима и њиховим протеривањем из БиХ.
Писања о српским научницима као инспираторима «геноцида» над босанско-херцеговачким муслиманима смишљено је ради њиховог криминализовања и омаловажавања, како би се њихови научни резултати о етничком пореклу босанско-херцеговачких муслимана поништили. При томе се потпуно превиђа и ћути да су српски научници следили токове европске науке и да се њихови научни резултати не сукобљавају са резултатима европских колега.
«Проклество муслимана» трајаће све док сами босанско-херцеговачки муслимани буду толерисали своје псеудо-интелектулаце и истрајавали на политици етничке и политичке различитости од Срба.
Овим својим ставовима биће узрок и туђе (свесрпске) несреће,[32] као и извор сталне нестабилности на Балкану.
Због тога, не дирајући веру босанско-херцеговачких муслимана, остали Срби треба да помогну и пораде на националном уједињењу са поисламљеним Србима. Ради скидања «проклетства» и, наравно, ради мира.[33]

Све ово српским научницима (свих вера) ставља у задатак да следе упутства историчара Славенка Терзића да «Озбиљни народи који умеју да негују историјску свест и свест о свом идентитету увек су се борили да васпоставе оно што им је силом и неправдом одузето». [34]

[1] Јован Цвијић, Говори и чланци, Сабрана дела, САНУ, Књижевне новине, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987, стр. 76.

[2] Јован Цвијић, О исељавању босанских мухамеданаца, Књижевни гласник, 16. 6. 1910, стр. 199. Упор. A. Benac/D. Sergejevski/Đ. Mazalić, Kulturna istorija Bosne i Hercegovine, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1955.

[3] Јован Цвијић, нав. дело, стр. 199.

[4] Исто, стр. 204.

[5] Исто, 200. Упор. Дарко Танасковић, Османизам јуче и данас, Историјски записи, бр. 3 – 4, Подгорица 2000. стр. 49 – 64.

[6] Исто, стр. 201.

[7] Исто, стр. 202.

[8] Исто. Упор. Митар Миљановић, Исламизација као бит турске владавине у Босни и Херцеговини, Религија, Шабац, бр. 2, 2003, стр. 221.

[9] Исто, 204.

[10] Јован Цвиић, Антропогеографски и етнографски списи, Сабрана дела, Београд, 1987, стр. 214.

[11] Јован Цвијић, Балканско полуострво, Београд, 1987, стр. 379.

[12] Исто.

[13] Такав је случај и са књигом Nijaza Durakovića, Prokletstvo muslimana, Hargo-graf, Tuzla, 1998. која је имала пет издања, а у којој за кључне тврдње нема ослонца у историјским изворима и литератури. Ево неких карактеристичних тврдњи (које заступају и у оквиру ИВЗ, али и неки световни интелектуалци). «Име Бошњак је повијесно име босанскохерцеговачких, црногорских, санџачких и осталих муслимана расутих на простору бивше Југославије, као и муслимана који су емигрирали у Турску у више исељеничких валова,…» «Бошњаци су непобитно изворни славенски етнос који је стољећима конституирао свијест о својој посебности, привржен исламу, а свјестан своје традиције, културе, специфичности свога језика, своје завичајности и културно-цивилизацијске особености». Затим, «Освајањем Босне од стране Османлија који са собом доносе супериорнију цивилизацију и културу, модернију државу и војну организацију, боље уређен и ефикаснији феудални систем,…» На срећу, ови ставови немају упоришта у науци, а када ће Дураковић и њему слични то признати, и да ли ће уопште икада бити кадри то урадити, ствар је времена. Насупрот Дураковићу, Цвијић сматра да босанско-херцеговачка властела није неговала напредну цивилизацију него затуцаност и незнање. Нав. дело, стр. 382-382).

[14] Исто, стр. 380.

[15] Исто. Цвијић се у истој студији пита у ком је смислу измењена душа муслиманских Динараца? «Поуздано је, да су они убеђени да су га (Коран) боље схватили и од Османлија или ‘Туркуша’, како их зову, желећи тиме да покажу, да ‘Туркуше’ нису прави мухамеданци. Ови су ‘Бошњаци’ сматрали себе за најбоље мухамеданце, сматрали су, да су бољи мухамеданци од Османлија, бољи од паше и везира; често су уображавали да су бољи мухамеданци и од самога султана, њихове калифе, наследника Мухамедова. Ово се уверење нарочито испољило у првим десетинама 19. века, када су султани у Европској Турској хтели увести реформе по европском начину. За време буна 1831. године мухамедански побуњеници су натерали травничког везира, да скине своју нову униформу a la franca, и, као да је повредио Мухамедову веру, нагнали су га, да се по муслиманским прописима опере и да очита молитву, да би се очистио од хришћанског ‘ђаурског’, духа.». Ј. Цвијић, нав. дело, стр. 380.

[16] Исто.

[17] Исто, стр. 382. Данас део босанско-херцеговачке муслиманске интелигенције сматра да им је брањено да се изјашњавају као «Бошњаци», од Срба, Хрвата, Аустро-Угарске, комуниста итд. Међутим, овај податак Цвијића, који није само његова констатација већ универзална констатација свих европских истраживача ислама говори да је национализовање муслимана било касно управо због учења исламске вере да нација није важна. Dominik Surdel Islam, Plato/XX vek, Beograd, 1998. Такође, ако консултујемо цењену студију Osmana Nuri Hadžića, Muhammed a. s. i kuran, Osvrt na historiju islamske kulture, III izdanje, Starješinstvo IZ BiH, Hrvatske i Slovenije, Zagreb, 1986. запазићемо да Хаџић не посвећује ни редак националном питању. Такође о националном питању се не може ништа наћи ни у значајном и популарном делу Mustafa Spahić, Učenje islama, Vrijeme. Zemica, 2002. као ни у заиста одличној студији Enesa Karića, Tumačenje kur’ana i ideologije XX stoljeća, Bemust, Sarajevo, 2002.

[18] Исто, стр. 382.

[19] Исто, стр. 385. Избегавање учења историје и, уопште, проучавања ове науке често је код босанско-херцеговачких муслимана. И када се то ради избегавају да изучавају предтурски период у БиХ.

[20] Исто, 386. Упор. Влатко Богићевић, Босна и Херцеговина српске су земље по крви и по језику, Бели анђео, Шабац, 2002. Паскал Младеновић Зелињац, Историја Босне и Херцеговине до пада краљевства 1463, Слободна књига, Београд, 2002. Светислав Давидивић, Српска православна црква у Босни и Херцеговини (од 960. до 1939), Бели анђео, 2002.

[21] Исто, стр. 386. Цвијић наводи и конкретан податак из 1900. године за време његовог боравка у Косовској Митровици где је срео турског официра, Сали-пашу, родом из Тузле који му је рекао да је «од наше крви», да је мутесериф у Пећи, где штити «наше манастире». Цвијић наводи и нешто касније стечена сазнања. «Доцније, имајући више поверења, отворено сам разговарао са многим турским мухамеданским официрима, који су били родом из бившег новопазарског санџака или из Босне. Код свих сам наилазио на исте осећаје као код Сали-паше. Они су успешно штитили православно становништво на Косову и у Санџаку. Многи од њих били су готови да ступе у српску војску. Познавали су у главним цртама нашу народну историју и били су потпуно свесни тога да су поисламљени Срби. Нав. дело, стр. 387.

[22] Лазо М. Костић, Наука утврђује народност б-х муслимана, Добрица књига, Нови Сад, 2000, стр. 9 – 56.

[23] Исто, стр. 17.

[24] Види, Андре Бар, Свети Сава, слава и гусле, Бели анђео, Шабац, 2003. Петар Н. Гаковић, Босна вилајет, Чигоја штампа, Београд, 2000.

[25] И поред ових чињеница Ел – Калем, издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у БиХ објављује памфлет Mehmedalije Bojića, Uzroci genocida u Bosni, Sarajevo, 2001. где се, између осталог, тврди да у средњовековној Босни – између ријека Дрине и Уне – није било православних већ да су се они почели досељавати у другој половини XV i XVI стољећа, тј. да су на територији БиХ постојали само данашњи «Бошњаци», док су Срби неаухтотон народ које треба вратити одакле су и дошли. Ово је призивање новог геноцида над Србима, односно опонашање хрватске политике. Овај официр ЈНА потпуно негира досадашња истраживања из историје и социологије Балкана, на његову жалост не позива се на изворе, а и тамо где се позива то чини на погрешан начин, пошто се ослања на доказане фалсификаторе прошлости БиХ, као што је Домик Мандић. Није неважна ни чињеница да ова књига нема рецензената. Пошто је иза ове књиге стала ИВЗ БиХ, није неважно нагласити да постоји нешто превртљиво у тврдњама које стижу из ове верске заједнице. Толико да се новинар Гласа српске , 28. 2. 2003, стр. 5 запитао да ли поглавар ИВЗ БиХ реис Мустафа Церић доподне говори једно, а поподне друго. Исто се може закључити и по националном питању босанско-херцеговачких муслимана.

[26] Костић напомиње да су његова гледишта до окупације БиХ европски научници прихватали као најмеродавнија. (Стр. 35.)

[27] Šukrija Kurtović, O nacionalizovanju muslimana, u zborniku, Bošnjaci i moderna, priredio Šaćir Filandra, «Bosanski kulturni centar», Sarajevo, 1996, str. 282.

[28] Edhem Bulbulović, Nacionalizam i muslimani, u zborniku, Bošnjaci i moderna, str. 279.

[29] Исто, стр. 280.

[30] Хајрудин Касамовић из Пријепоља је 1993. године прешао у православље и с правом констатује да га највише боли «што православци окрећу главу од Срба друге вере.» Види, Мир Мујиног сина – Стојана, Вечерње новости, 31. 12 2003, 1 и 2. 1. 2004, стр. 9.Упор. Зоран Милошевић, Трагање босанско-херцеговачких муслимана за националним идентитетом, Српска вила, Бијељина, бр. 18, 2003. стр. 111 – 122.

[31] Један од таквих је Педи Ешдаун, високи представник међународне заједнице у БиХ. Види, Мора од Алијиног сна, Глас српске, 2. и 4. јануар, 2004, док је на Косову и Метохији, Србији и Црној Гори то дело западних (не)владиних организација, УНМИКА и ИВЗ који приморавају муслимане на Косову и Метохији да се називају Бошњацима. Види, Епископ Лука, Балкан на путу у заједнички живот, Видослов, Требиње, бр. 25, 2001,стр. 106.

[32] Види, Василије Крестић, О интеграцији и дезинтеграцији српског народа, у зборнику,Српско питање данас, Београд, 1995, стр. 40 – 49.

[33] Глобално разматрање положаја муслимана у Западној Европи, види код, Marko Osolnik, Muslimani v zahodni evropi med integracijo in getoizacijo, Teorija in praksa, Ljubljana, št. 1, 3003, str. 696 – 705.

[34] У интервјуу Српским новинама Огледало, 17. 12. 2003, стр. 7
https://balkanskageopolitika.com

Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком

Сер Артур Џон Еванс (1851-1941.) је био британски историчар и археолог који је вршио археолошка истраживања на Балканском полуострву, а чувен је по открићу локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. Његова открића су освијетлила праисторијско доба егејског подручја и пружила материјал за одређивање хронологије егејске културе

Осим значајних радова из археологије (најпознатија дјела: Cretan Pictographs and Prae-Phoenician Script, The Mycenaean Tree and Pillar Cult, The Palace of Minos, Antiquarian Researches in Illyricum, I-IV), написао је Илирска писма (Illyrian Letters, 1878) о западнобалканским земљама уочи аустријске окупације Босне и Херцеговине, те Кроз Босну и Херцеговину (Through Bosnia and Herzegovina on Foot During the Insurrection: with an historical review of Bosnia, and a glimpse at the Croats, Slavonians, and the ancient republic of Ragusa, 1875.), која је била толико популарна да је изашла у још два издања, 1876. и 1877.


Изабрана писма Артура Џона Еванса, која је слао „Манчестер Гардијану“ као путописац и истраживач на Балкану, представљају његова сазнања о илирским провинцијама посебно о тешкој 1877. години на овим просторима. Аутор говори о жалосном стању у Босни, свакодневном насиљу, о биједи избјеглица, окрутности Аустроугара, о побунама и наметнутом животу овдашњим покрајинама, о „герилским операцијама између Турака и побуњеника“. Еванс је хтио да неморалну политику Аустроугарске разоткрије и не дозволи да се тишином прекрије владавина терора у Босни у другој половини 19. вијека.

Oвдје преносимо седмо писмо из књиге “Илирска писма“ из фељтона објављеног у “Гласу Српске“ који је излазио од 2. до 22. јуна 2009. године:

У могућности сам да пошаљем извесне детаље о објављивању новог турског устава у јужној Босни. Извор моје информације довољно илуструје нарочит положај мухамеданаца у Босни и, упркос верских разлика, постојеће односе између доминантне касте и њихових хришћанских рођака.

Моји су читаоци несумњиво свесни чињенице да у Босни, стриктно говорећи, скоро нема Турака. Турским језиком говори само мала група османлијских службеника и војска. Међутим, домаћи муслимани су, као и раја коју злостављају, пунокрвни Словени и сви говоре заједничким српским језиком.

Домаћи муслимани већином су првобитно припадали оном делу прогоњене пуританске секте која је, приликом турске инвазије, са добродошлицом дочекала у то време толерантније Турке и тако после отпала од националне заједнице. Још никад босански муслимани нису заборавили да су њихови преци једном били хришћани. И поред тога што су постали фанатици, изгледа да би се лако вратили хришћанству само кад би видели да је судбина против њих.

Граница између два освајача

Примера ради наводим како је „кисмет“ био одлучно против мухамеданског становништва Удбине, оног старог турског краја који је већ дуго под аустријском управом, а сада је саставни део Хрватске. Шта се некад тамо догађало? Становништво, некад муслиманско, сада је до последњег човека хришћанско и своју мухамеданску прошлост одају само породична презимена као што су Османићи, Абдулићи и други. En passant приметио бих да је пример Удбине екстремно сугестиван за евентуални преокрет Босне ако би једном пала у хришћанске руке. Међутим, моју непосредну пажњу више данас привлачи то што никад не бих био у могућности да пружим неке интересантне детаље о начину како је нови турски Устав интерпретиран међу босанским муслиманима да није необичне историје и односа пограничних сељака, о којима сада пишем.

Мада су променили своју веру, становници Удбине нису никад прекинули одржавање најтешњих веза са мухамеданским пријатељима и сродницима преко босанске границе. Они су често међусобно повезани светим словенским везама „побратимства“ или „освештаног братимљења“. Један мој пријатељ, рођен у Удбини, побратим је са муслиманским трговцем суседнога босанског града Кулен-Вакуфа.

Ове пријатељске везе нису прекидане ни током тадашњег грађанског рата. Недавно је босански трговац посетио кућу свога пријатеља и испричао следећу наивну причу о проглашењу турске Магна Карте у Кулен-Вакуфу и службеном објашњењу Конференције и њених резултата.

Испред „Конака“ обавило се читање Устава присутном становништву, али нико није могао да разуме ниједне речи јер је документ читао турски ефендија на турском, а турски је језик толико разумљив рођеном босанском муслиману колико и кинески!

Тумачење новог устава

Турци тумаче султанову титулу као „Брат Сунца, стриц Месеца, побратим свих звијезда, пријатељ Aлахов, рођак свеца Мухамеда, син Османов, цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба“

Ефендија је имао увод и султанову титулу прочитао на домаћем језику. Био је употребљен стари, грандиозни, босански царски стил и дајем вам га у дословном преводу. Иако својим поданицима не даје неко обавештење о њиховим новим слободама, нови уставни суверен Босне, ипак, обазриво и на њиховом властитом језику подсећа да је он: „Брат Сунца, стриц Месеца, побратим свих звезда, пријатељ Алахов, рођак свеца Мухамеда, син Османов, цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба.“

Неки од присутних су приликом читања османлијског документа били сувише несмотрени и молили за објашњење неких дужих параграфа, али се ефендија тек толико смиловао и осврнуо на детаље напоменом да су „ово најутешније речи и да им је султан дао нове путеве, нове мостове и нове школе.“ Мухамедански становници Кулен-Вакуфа тад нису чули ништа што би могло изазвати осетљивост крајње ортодоксних правоверника и повремено прекидали нејасне и ублажене одговоре на постављена питања једноставним клицањем: „Peki effendum!“ (Чујмо, чујмо, ефендију!).

Пошто је Устав прочитан, Тахир-бег Куленовић, велики домаћи поседник у овом крају, командант домаћих нередовних трупа, башибозучки вођа и одговоран за најтежа насиља нанета раји у овој околини, сада, због потпуног слома турске бирократије у јужној Босни исто толико моћан и независан феудални старешина као што је некад био његов далеки средњовековни предак Кулин бан, дао је добровољно нека објашњења у вези с новим Уставом и Конференцијом. Ова објашњења тешко ће бити вероватна свима који не познају нарочиту заосталост коју показују босански муслимани наспрам вањског света.

Бег је обавестио сакупљени народ да је „цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба“ позвао у Стамбол седам поданичких европских краљева (ко је био седми?) да им саопшти своју суверену вољу против рушитеља мира у његовим поседима, а специјално против раје, одметнутих паса од својих законитих власника и господара. Тако је наредио швапскоме цару (аустријском цару) да побије све оне псе, сву ону рају која не пристане на повратак.

ИЗВОР: http://www.rasen.rs/2017/02/ser-dzon.../#.XQjM5Y-xVPY
https://balkanskageopolitika.com