"Blic" u domu Djordja Mihailovica

"Blic" u domu Đorđa Mihailovića;Kada umrem, deco Srbije - pamtite ove reči i prenesite ih dalje kao zavet!

Kada se jednoga dana budu zauvek sklopile oči Đorđa Mihailovića, sa njim neće nestati samo ime i prezime, već će utihnuti i glas žive enciklopecije najsvetlije po junaštvu, a najstrašnije po stradalništvu, iz srpske istorije. Vremešna starina koja već godinama kuburi sa zdravljem, poslednji je muški potomak loze Mihailovića kojoj je dato u amanet da čuva i bdi nad najhrabrijma od nas, onima koji su prošli albansku golgotu i dali srce i dušu za slobodu, odnosno, kako deda Đorđe kaže, "za kralja i otadžbinu Srbiju".

Otići u Grčku, obići Solun, a ne pokloniti se moštima stradalnika na Zejtinliku, greh je, a još veći, ne pružiti ruku čika Đorđu. Ipak, ovoga leta, kao i prošlog, što zbog situacije sa korona virusom, što zbog njegovih vremešnih godina, ekipi novinara iz Srbije, to je zvučalo kao nemoguća misija. Međutim, zahvaljujući Predragu Nedeljkoviću, tadašnjem čuvaru "Zejtinlika" , Kostasu Antonopulosu, Grka koji je rođen u Srbiji i Ivani Stanojević, administratoru Fejsbuk stranice "Grčka uživo", domaćinima ekipe novinara iz Srbije, uspeli smo da uđemo tamo gde nijedna novinarska kuća nije - u sam dom čika Đorđeta i njegove supruge Fatini.


https://ocdn.eu/pulscms-transforms/1...kwLNAuQAgaEwBQ


-Nema tog koji nije došao... Ovde dolaze svi. Za mene je sve isto, mi ovde čuvamo istoriju. Ja sam rođen ovde na groblju, nisam ja mlad, imam 94 godine. Meni je deda bio borac, kao svi naši preci, kao svi dedovi i pradedovi, tako je i moj, Savo Mihailović. Imao sam 33. godine, kada sam 1961. nasledio svog oca, Đuru.", započeo je deda Đorđe na ulazu u svoj dom, zgradu nasuprot vojničkog groblja "Zejtinlik".


Svetlu dužnost starca Đura, koji je sakupljao mošti svojih saboraca od Gorničeva do Bitolja, sa Kajmakčalana, Veternika, Dobrog Polja, Kožara i Kozjaka, sahranjivajući ih podno krošnji četinara, nastavio je Savo, koji je priče oca, uz amanet, prenosio na Đorđa, spremajući ga da ga jednoog dana zameni.

Kada je Savo preminuo, 1961. godine, u svojoj 33. godini života, na leđa Đorđa Mihailovića palo je teško i slatko breme. Osvetlati obraz i nastaviti amanet ostao od dede i oca, prvog koji je sakupljao, a drugog koji je sačuvao i očuvao groblje u nevreme Drugog svetskog rata od Nemaca, Đorđu je bio sve i svja. Kako se pokazalo u sledećih šest decenija, u tome je bio istrajan i dostojan.

-Zašto radim još... Tačnije, koliko radim, sada više ne mogu... Nema ko da me menja iz porodice, nemam sina, imam ćerku, Anu Mihailović, ali ne može žena, mora muškarac. Pre šest godina, bio sam teško bolestan, bio sam dva meseca u bolnici, nakon čega su me pustili kući da umrem. Tada je nastala greška na internetu, pa i ovde, čuli su da sam umro", kaže nam on na početku razgovora za "Blic".

Ponos i čast u nama rastu. Nema veće časti za jednog novinara od one da upozna, stisne ruku i uživa u razgovoru sa savremenikom koji pamti kralja Aleksandra, Josipa Broza Tita, heroinu Milunku Savić i sve one koji su od 1936. godine posetili Zejtinlik, vojničko groblje u Solunu, gde počivaju mošti srpskih vojnika koji su živote dali za slobodu naše zemlje. Rođen 1.5. 1928. godine, Đorđe je svoj život proveo upravo tu, na groblju, gde je prvo službovao deda Đuro, prvi iz loze MIhailovića, Srbin rodom iz Grblja kod Boke kotorske, koji je igrom sudbine, preminuo iste godine kada mu se rodio unuk Đorđe.

-To groblje je naša istorija... Nastalo je na mestu gde je bila glavna poljska bolnica naše vosjke. U kripti imate skoro 6.000 duša, a van nje je još oko 1.500. U sklopu kompleksa, imate i italijansko, englesko, francusko i rusko groblje. Mi imamo centralno mesto, najlepše, i sa najviše posetilaca. Oni drugi su zaboravili, ubedljivo najviše ima Srba među posetiocima. Svi dolaze da obiđu mesto gde im leže pradedovi.", govori nam on, prisećajući se i onih koji su dolazili da obiđu svoje stradale saborce.

Kako veli, nikada nisu dolazili bez praznih ruku i suza, uvek sa duvanom, voćem, rakijom, hlebom, a bilo je i onih koji su donosili i ono što je tada bilo najdragocenije, zbog čega se i jurišalo kroz Solunski front - zemlju iz Srbije. Među onima koji su dolazili, bila je i heroina Milunka Savić.

-Srbi su imali najveće srce. Godinama nisu bili kod kuće, oni su srcem jurišali preko Solunskog fronta. Dolazili su preživeli Solunci sa potomcima, a bila je i Milunka Savić. - ističe nam ponosno on.

Između priče o istoriji i herojstvu srpskog naroda, britkog uma, bez zadrške, baš kao da ju je naučio pre dva il tri dana, deda Đorđe je počeo da govori stihove Vojislava Ilića Mlađeg, koji se nalaze na kapeli groblja na Zejtinliku:

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš

Pored ovog svetog zajedničkog groba,

Znaj, ovde su našli večno utočište

Najveći junaci današnjega doba!

Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,

Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,

Koji je sve staze iskušenja prošo

I čiji su borci, divljenja dostojni!

Padali od zrna, od gladi i žeđi,

Raspinjani na krst, na Golgote visu,

Ali čvrstu veru u pobedu krajnju

Nikad, ni za časak, izgubili nisu..


Za šezdeset godina časnog službovanja, čika Đorđe je ugostio veliki broj delegacija, političara, poznatih ličnosti, umetnika, državnika, sveštenstva. Ono što nas je najviše zaintrigiralo, jeste dolazak nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, koji je takođe bio jedan od učesnika "Velikog rata", samo na onoj drugoj strani, poraženoj.

"Ovde je i Tito bio sa Jovankom. Tito je bio mnogo veliki borac, hrabar. Kada je bio ovde, doneo je venac na kojem je "Palim Jugoslovesnkim borcima". Na groblju se nalazi i deo u kojem su sahranjeni internacionalci stradali tokom Drugog svetskog rata. Bio je ovde i Marović, on je iz Gornjeg Grblja, Đukanović nije. , otkriva nam deda Đorđe.

Svaku bitku, svaku diviziju, bateriju, starina zna i dalje naizust. Oči mu zablješte, ožive na sam spomen velikih vojskovođa srpske vojske Petra Bojovića, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića, Radomira Putnika, Kralja Petra, ali i na sve one vojnike koji su srcem osvajali pedalj po pedalj fronta, proterujući neprijateljske snage u jurišu, a o čijim se grobnim mestima brine decenijama.

Taman kad sam hteo da ga upitam da li smo danas dostojni potomci Solunaca, deda Đorđe, kao da je pročitao misli, započeo je još jednu recitaciju, nastavljajući nakon nje da nam priča šta nam je svima osnovni zadatak.

-"Blago potomstvu što za njima žali , Jer oni behu: ponos svome rodu! Blago i njima, jer su slavno pali". Za Otadžbinu, Kralja i Slobodu!" Istorija je istorija. Kralj je bio borac, doneo nam je sloodu, napralvjena mu je nepravda. Kad dođu škole, govorio sam im "na prvom mestu da pazite otadžbinu, pa posle partija". Prvo otadžbina, sve se menjalo, ali opet, imamo Srbiju. Toliko su nas pobili, al opet nas ima, kaže nam deda Đole, opominjujući i staro i mlado, nakon govorenja stihova Vojislava Ilića Mlađeg.

Poklone koje je primao decenijama, ne broji. Ipak, u sobi čiji pogled preko ulice Longada gleda na Zejtinlik, postoji posebno mesto pored fotelje gde provodi dane. Tu čuva medalje, plakete, ordenje, slike, ali i sablju, koja i dandanas izgleda kao da je spremna za boj.

Kako nam kaže, do groblja zbog godina i zdravlja, sve teže ide, još teže uspe da pomete. To je sad na mlađima, jačima. Ipak, kao potomak Mihailovića, i dalje odlazi na "Zejtinlik", gde drage volje prozbori koju sa onima koji imaju sreće da ga nađu tamo.

-Bez tereapije ne mogu da živim, ujutru i uveče primam terapiju, kiseonik, nije dobro. Al ipak odem do groblja. Svi mi kažu "Iduće godine opet da se vidimo" Vidite, vi treba da dođete deset puta, a ne samo jednom. Ali ne mene da vidite! Ko je rođen, jedan dan, treba i da ode, ja se ne sekiram. Ako Bog da odobrenje, da mi rade noge, ruke. Bitno je da radi srce, ono kad ne radi... Ja imam 94 godine, ipak - kaže nam on kroz smeh, kao da ne priča o smrti već o nekoj dogodovštini ili razgovoru sa potomcima čiji su preci usnuli sa željom da se Srbija oslobodi.

Sa suprugom Fatini deli dobro i zlo još od 1960. godine, kada ju je upoznao, a nedugo posle i učinio svojom suprugom. Iz ljubavi je došla ćerka Ana, koja im je podarila dve unuke. Uz domaće slatko od pomorandži, rakiju iz Srbije i kafu koju nam je Fatini poslužila uz osmeh, nastavili smo da pričamo o odnosima Srba i Grka, odnosno, ljubavi dve nacije, koja je u nekoliko slučajeva, baš kao u njihovom, krunisana brakom.

-Srbe vole Grci i Grci vole Srbe, zato danas ima mnogo naših koji su venčani ovde. Mi smo pravoslavci. Ne voli Evropa ni njih ni nas. Ne znam da li znate, ali u Atini postoji ulica "Karađorđevis Serbias", a u Beoradu ima "RIge od Fere" - kaže on ponosno, osvrnuvši se na svoje grčko-srpsko poreklo.

Svako ko je imao čast da razmeni koju sa Đorđem o svojim slavnim precima, njih 8.000 iz Srbije, bio je zadivljen britkim umom koji je i dandanas sačuvao. Jer, deda Đorđe zna imena svakoga od njih i čuva ih od zaborava. Tu nam je ispričao i jednu anegodtu, vezanu za davnu posetu jednog profesora istorije iz Srbije.

-Pre mnogo godina, dolaze ljudi i jedan profesor istorije, kaže "Đorđe, šta kažeš na to da napišeš knjigu?" Kada prođu godine, zaboravićeš sve što znaš". A ja i danas znam njihova imena. Zato i kažem, kad čoveku rade srce i glava, dobro je. Prošlo je dosta godina, ovde živim u miru i tišini, među hrabrima, među hajrabrijom omladinom naše Srbije, 1800 kaplara, rekao nam je on na kraju razgovora za "Blic".

Dok smo odlazili iz stana, primetili smo da u svakoj prostoriji postoji makar delić tradicije vezane za Srbiju i slavnu prošlost, od slika do šajkače, koja je pre više od 100 godina, stajala na glavama onih koji su hrabro jurišali da donesu slobodu svojim njivama, livadama i rekama.

Puna srca, i sa pokojom progutanom suzom, napustili smo dom Mihailovića, sa sve željom da ga Bog poživi još dugo. A, kada jednom dođe kraj zemaljskom, počivaće među najhrabrijim sinovima srpskog roda, pored oca Sava i dede Đura, baš tamo gde mu je mesto, u aleji prerano pokošenih cvetova Srbije, podno gordnih i visokih četinara.

Preuzeto sa:https://www.blic.rs