Laza Kostic

Laza Kostić


Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute.

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voććka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
k'o da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

(1909)

Među zvezdama
(Vilovanka)

U po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke,
zagrejan se digoh doma.
Na ulici nema sveta,
samo što po snegu šeta
jedna moma.
Odelo je snežno, belo,
na brežne joj palo grudi,
sneg od jeda čisto studi;
uzalud mu Mesečina
svetlo čelo živo ljubi,
on škripuće beli zubi,
gledajući kako strukom,
kako belom, mekom rukom,
kako malom, lakom nogom,
a kamoli licem, okom,
ta ponoćna divna java
mesečinu nadasjava.
Kad sneg škripi zubma belim,
a da šta ću ja da velim,
u po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke?
"Gospođice, dobro veče!"
Želja moja curi reče:
"Na toj zimi, lele meni,
tako lako odeveni!
Evo moje šube crne,
da vas malo zaogrne!" -
Dotaknuh se, zagrlih je,
mahito mi srce bije,
u žestini i zanosu
već osećam bujnu kosu
što se po mom licu prosu,
mirisi mi obasuše
svak' zadisak željne duše.
Zagrli me, dah mi stesni;
al' očiju pogled njez'ni'
nagon uzda, zanos trezni;
iz njega mi mis'o sine:
"Majko!" - "Sine!"
odzovu se usta njena,
a iz belih iz ramena
ponikoše bela krila:
to je bila - moja vila. -
Lepirica kao bela
kad bi sobom cvet ponela,
da ga visa spase velja
od zemljina od uvelja:
tako vila pone mene
u prostore vaseljene;
te nebesnom lik lepiru
leti s cvetom po svemiru,
po sveširu, po etiru.

* * *
Vasiona pukla pusta.
Već u meni duša susta,
a srce mi silno bije,
u glavu mi krvca lije,
al' mi vila lice mije
hladom svoga krila meka,
i još neka blaga reka,
neka struja iz daleka:
sveti miris pamtiveka.
Nada mnom se zvezde roje,
namiguju zrakom bledom,
zgledaju se čudnim gledom,
jedna drugu pita redom:
"Otkud ovde ovo dvoje?"
Pa poznavši s bleda lika
neznanoga poznanika,
opet jedna drugu pita:
Da l' da prime iz dubina
hladne zemlje vrelog sina? -
Il' to, možda, nisu zvezde?
To su, je li, one česte
izniklice srca moga,
rascvetanog, širokoga?
A ti zraci nisu zraci,
granoviti to su traci,
što o njima mirno vise
srca moga izniklice.
A oko te divne krune,
neokrunke, svetle, pune,
prozorna se rumen pruža; -
to je, to je svetska ruža.
Svetska ružo, vaseljenko,
sirotanko, nezelenko,
samoranko, svetla senko,
a kamo ti tvog slavuja? -
U to neki zvuk zabruja.
Je l' oluja?
Il' bujica
ognjevitih repatica,
tih nebesnih bludnih guja?
Ni oluja, ni bujica,
to je cvrkut rajskih tica; -
il' je razleg od pesama
iz najvišeg onog hrama
nad zvezdama?
Po tihotnoj vaseljeni
razležu se zvuci njeni
smrtnom uvu nečuveni;
a u meni? -
K'o tamjana plavi pramak
poletiv sa žrtvenika
u naručju zefirovu
kad se sretne na visina'
s vazdusima viših sila,
te se stanu otimati,
navaljuju, revene se,
ko će da ga pre odnese,
da zvezdanu kadi nogu
njegovom i njinom bogu: -
Tako mene zvuci lome
u živome srcu mome,
iz nedara da ga nose,
jedni mame, drugi prose,
jedni prete, drugi tuže; -
"Oj, davori, jadni sluše,
bela vilo, oj, davori,
otkud zvuci, zbori, zbori!"
Očima me vila kori:
"U tebe su oči, ruke,
zvezda ima zrake, zvuke;
ti su zvuci, mili druže,
od slavuja svetske ruže,
reč načelna sviju vera,
prvi prozor nerazmera,
rajski krotnik divljeg zvera, -
Harmonija sfera."
Tako zbore vilske oči,
a u mene svirka toči,
svirka lepa meni tepa:
"Skoči dole, skoči, skoči!
Da te nose naša krila
gde je vrelo svakog milja,
da ti duša svirku pije,
svetlost da ti lice mije,
plamen da ti srce grije,
divotama žiće sladi,
a pobratim, mesec mladi,
da te hladi!
Ne daj se od vile smesti,
veštica je, zle je svesti,
bog bi znao kuda jezdi!"
Kao smeli moreplovac
drevnih priča i vremena
što je, vezan za katarku,
u bezumlju slatku, žarku,
sluš'o pesme od sirena,
divnih, mamnih morskih žena: -
tako mene zvuci vuku,
u stostrukom zbore guku:
Jedan veli: - Hodi meni!
odvešću te svetloj seni,
zlatnoj zvezdi star-Omira! -
- Mene šalje zrak Šekspira! -
- Meni svira večna lira
Pindara, Anakreona -
- i Miltona - i Birona -
- Šiler - Geta i Tenjira -
Danta - Tasa -
- Kalidasa -
Tako mene zvuci gone,
a za svakim reči zvone:
"Ne daj se od vile smesti,
veštica je, zle je svesti,
bog bi znao kuda jezdi!" -
Al' manuše bela krila,
progovori moja vila"
"Kuda jezdi? - Našoj zvezdi!" -
Reč se ori po prostori,
po zvezdanom vedrom visu,
zvuci bili - pa i nisu. -
U tišini, po visini
nosi vila dalje sina.
Oko mene zvezde blede,
sve se većma gube, rede,
a vila mi prstom kaže
jednu malu svetlucaljku,
oko mome samrtnome
na dnu vidnog domašaja.
Zraka joj se mukom bori,
čas ugine a čas gori,
čas tinjavog slika gara,
čas je buktac od požara,
čas je bleda, modra, plava,
čas rumena pa krvava.
- Bleda zvezdo, jadna sele,
kakve su te sile smele
te si tako jadna, tužna,
mučenica, božja sužna,
kakav bol u tebi sjaje,
ko u tebi večnost traje,
ko se kaje? -
Krvavo se zvezda smeši,
iz krvavog tog smejutka
neki šapat k'o da jeca,
čini mi se da me kara,
da mi zvezda odgovara.
Al' ne čujem onog zvuka,
zvonke jeke, mamna guka,
što u svetlij' njenih druga:
Glasi muka i pokaja,
šapat jada, suzni brizi,
neodoljnih uzdisaja
brojanički, sveti nizi;
stare slave setna hvala,
a skorašnjih sramnih zala
osvetnica, - jeka od gusala.

* * *
Iza sna se teškog prenu', -
mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava -
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava -
ova java!
Nemojte me pitat sade
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete! -
Ja vam ne znam reći više
do što knjiga ova piše
dok ne prođe ova java
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim
il' dok opet - ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.

Pogreb

Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se časkom
i časkom izda'nu.

Da vide kako mi je
u tuzi velikoj,
povešću sjajan pogreb
umrloj jedinoj.

U ljubavna ću pisma
obaviti je svu,
da čuva tajna tajnu
i kletva zakletvu.

Položiću joj telo
na čudna nosila,
od pokidanih žica
i starih gusala.

Za nosili' će ići
rodbina njena sva:
Lepota, mati njena,
i Vera, sestrica.

A kraj nje će da idu
sve sitna siročad,
skorašnjih poljubaca
ljubavni porod mlad.

Pred nosili' će ići
po redu popovi,
u odeždama crnim
sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari,
sve večni bolovi,
sve uzdisaji crni,
ti crni popovi.

Pred popovi' će biti
đačića koji red,
da poju "svjati bože!"
da bude pogreb svet.

Ti đačići su pesme
što za njom uzdišu,
što teše dušu njenu
i bogu uzdižu.

Stihari im se svetle
na mladih rameni,
a barjaci se viju
s čiraci' plameni'.

Nad grobom su joj dali
opelo popovi,
"So svjatimi" se ori
nad mladi grobovi.

"So svjatimi" se ori
k'o pripev iz raja,
naposletku još đaci
otpoju "Vječnaja".

Poskakala je za njom
rodbina njena sva;
i njojzi moji đaci
otpoju "Vječnaja".

Još i sad k'o da čujem
to sveto "Vječnaja",
a k'o da ću ga slušat
životu do kraja.

I sinoć baš ga čujem,
već dockan pred zoru,
a neko k'o da kucnu
na tamnom prozoru.

Zablista mesecina
sa bleda pokrova: -
ljubavni vampir to je
i pratnja njegova.

U Pešti, 14. februara 1860.

Oprosti mi...

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor'o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al' ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak -
nikad - nikad! -

Oprosti mi! oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice,
al' to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa - ništa! -

Oprosti mi! oh, oprosti!
oprosti mi reči u milosti,
što te moli
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
more krvi ustma mi se pope,
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci', u slasti golemoj, -
nemoj - nemoj! -

Što me glediš?
hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na te grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši - -
šat ostane štogod - da te svetu tuži! -
Bar toliko da te čuti može, -
mili Bože! -
tek iz tvojih usta pokajku da primi:
Oprosti mi! -

(1862)

Rajo, tužna rajo...

Rajo, tužna rajo, kad se tebe setim,
ne bih da ti pevam, već bih da te svetim.

Da te svetim, sveta goro, oblistana
od uvela, bleda, turska đulistana,

što mu vene ruža već pod gorom crnom,
pa opet kukavnu zemlju kopa trnom.

Iz tuđeg je sveta, prestala da rudi,
pa bi da se škropi iz krvavih grudi.

Ej, a de je sunce, da se njime suše
te krvave kaplje sa uvele ruže?

Da osuši kaplje, da ružu izgori,
da ostane za njom tek miris u gori.

Iz toga mirisa pesma da zaori
kad se jarko sunce zanavek razgori.

Ej, a de je sunce? - pitam srpske gore,
a one mi vele: I u tebi, more!

Rajo, tužna rajo, kad se toga setim,
ne bih da ti pevam, već bih da te svetim.

(1860)

Slavuj i lala

Slavuj

Što mi se lepo snuždilo dete,
te na moj ne gleda vis?
Što mi je ruke sklopilo blede,
savilo beli lis'?

Raširi ruke, a grudi nežne
mirisom žestokim skri,
k'o što su moje žestoke pesme,
što od njih ponoć vri.

Koliko zora, koliko noći,
u pesmi samo bdim,
i opet imam s čime ti doći,
i opet imam s čim!

A ti zar nikad, nikada meni
ni jedan iz duše miris?
ni konak jedan u čašicu belu,
u liska meki niz?


Lala

Koliko volim, koliko ljubim
tvog srca divotan klik,
kol'ko te ljubim, toliko slutim
da si mi zlokobnik.

Mirisi moji tvoje su pesme,
uzdasi tvoji svi,
sve što si rek'o, sve što si da'n'o
u grudma mojim spi.

Zato ih čuvam; niko ih ne zna,
ne znaš ih ni sam ti,
al' nemoj zato da si mi tužan,
nemoj mi zameriti.

Kako te lala žestoko ljubi,
kad bi otvorila lis',
svu ujedanput svu milinu bi,
sav bi ti dala miris.

I ne bi bilo mirisa više,
uveo bi ost'o lis',
da ga raznesu vetri i kiše,
večiti plač i briz.


* * *

Bela lala tako zbori,
tako žali, tako tepa,
a slavujak sve je kori:
da mi dušu, dušo lepa!

Jesu li se pogodili
preko noći ili nisu -
tek u zoru opet lala
nije bila pri mirisu.

(1863)

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

(1863)

Poslednja ruža

Letnje je veče, kroz lišće suho
lagan vetarac tiho je duh'o,
šuštalo je lišće, k'o da reci zbori,
k'o da nekom tepa, il' nekoga kori,
al' meni to dušu silno pokreta,
k'o da su glasi s onoga sveta.
Al' u tom lišću ona ruža jedna,
ona jedna, ona ruža poslednja,
što još zaosta iza svojih druga,
ka proročica beda i tuga,
što kazujuć propast rodu svom doskora
reč svoju sama preživet mora;
pa sad je dole spustila glavu,
u zemlju gleda, gleda u travu,
a po travi lišće rumeno-bojno
k'o krvca kad kane na polje bojno.
Tako ruža mala svoje mrtve smatra,
katkad se kao s lišćem razgovara,
i ona zbore kao da razume;
ti njihovi zbori opčinili su me,
daleko mi duša s njima odleta,
k'o da su dusi s onoga sveta.
Al' ne znam šta zbore, glas me svaki vara,
ko pita koga, ko li odgovara?
Da l' ruža pita u lišću duše
na onom svetu kakve su ruže?
il' koja duša ružici tepa:
Hodide s nama, ružice lepa!
Tek na to ruža što glavicom kreće,
da l' kaže: hoće! da l' kaže: neće?


* * *

A ja se snuždim; velja mi je muka,
sve me nešto goni, sve me nešto nuka
da i ja ružu zapitam koju,
zapitam za koju nevolju svoju;
'vako bih je pit'o, 'vako bih je kuš'o:
Osamko bedna, poslednja ružo,
što gledaš dole na svoje mrtve,
na roda svoga uvele žrtve,
da li ti kadgod ko poručiva
od severa hladna, il' juga živa,
da l' ti poručiva koja rujna sela
od Prizrena stara, il' Budima bela,
donoseć bajke u mirisu čednom,
o divnom jednom plemenu bednom,
uveloj slavi roda jednoga,
plemena moga, roda srpskoga?
da li si čula, u vrtu sveta
da jedno drvo ružino cveta,
što mu ruže mire sa sviju strana,
koliko ruža, toliko rana,
što im mirisi lete po svetu,
da l' i do tebe, ružo, dospedu?
da l' i do tebe kada doskore,
da li o svome drvetu zbore?
Da li ti zbore, da li ti se tuže,
kako se drvu ogranci suše,
kako je došla guja iz dola
poganim zubom u drvo bola,
pa sad je bono, suši se sada
zarazom smrtnom otrovna gada?
da l' ti se tako žale i tuže
mirisi teški srbinjske ruže?
pa kad se tako tuže sve teže,
da li ih tvoji mirisi teše?
da li im, sestra, zboriš u nadi,
daleko tamo, istoku na vrati',
otkud je tvorac narode pren'o,
da ima drvo blagosloveno,
što ga ubada zver otrovana,
pa je puno bolje, pa je puno rana,
al' iz svake rane, uboca duboka,
bistrina teče mirisna soka?
taj divan miris tamjanom se zove,
nadaleko miri, nadaleko gore,
dolaze ljudi, pa ga ljudi beru,
u hramovi ga na ugljevlje steru,
neka miriše, neka im reče:
i s otrova kako blagoslov teče!
da li ih teškaš, ružice, tako,
da li se daju utešit lako,
sete l' se i svog drveta tada?
da l' im se duša umorna nada,
da l' im se nada, da će po sreći
i s njega sveti tamjan poteći,
na ubod svaki otrovne guje
iz bujna srca probiti struje,
da zamirišu, svet da zanesu,
milinom da se duše potresu,
anđeli da se začude sami
kad zamirišu prosvetni hrami?!
oh, hoće l', ružo, proreći meni
taj časak doći blagosloveni?
hoće l' se zbiti - je l' da će, je li,
poslednja ružo, cvete moj beli?
Tako je pitam nekoliko puti,
gledam je, slušam, al' ruža ćuti,
tek ruža moja što glavom kreće,
da l' kaže: hoće! da l' kaže: neće?


* * *

Osamko moja, poslednja ružo,
il' ti je osam veće dotuz'o,
il' drugi jadi na srcu ti stoje
kad ćutiš tako na reči moje?
možda, u slepoj nuždi života,
pregorela si nesreću roda,
pa ti je duša skupila krila
u javi crnoj lep san da sniva,
pa ti se ispod odmorna sana
na srcu malom stvorila rana,
potajna rana, što te zatišta,
kad onaj vetrić ovud propišta,
povetarca onog lagano krilce
što ti rumeno milova lice,
povetarac onaj ljubavni, meki,
što ti se kleo ljubit te na veki,
pa ujedared ode iznenada,
poneo ti miris, ostavi jada,
pa nikad, nikad, nikada više
grudi ga tvoje ne osetiše!
Je l' tako, ružo, cvete rumeni?
al', oh, ne tuži, tako j' i meni!
i s mojim srcem tako se zbiva,
i moje srce ljubi i sniva!
Oh, znaš li, ružo, rumeni cvete,
danove čete kad zora povede
i ti se, ružo, buditi staneš,
nanovo živneš, nanovo da'neš,
snova se nadaš, snova si očajna.
znaš li što j' onda rosa tako sjajna?
Opazila je rosa, kad je pala,
opazila jednog anđela mala,
od sjajnog lika rosa se zanela,
pala je dole, lik je ponela,
pa otud sija, od otog lika,
a lik taj, ružo, moja je dika!
Pa znaš li, ružo, znaš otkuda je,
što rose tako zamalo traje,
što tako brzo rosa odleti? -
nje što se, ružo, nje što se seti!
Rosa i zora, cveće i granje,
sve je to divno, al' samo sa nje!
Vetarac onaj, što tebe 'nako,
što te onako ostavi lako,
i on je možda od nje ti doš'o,
mrežom je njenih vitica proš'o,
mirisom svežim njezine kose
dojio mlade kapljice rose,
pa kad je, ružo, na tebe pad'o,
mirisom otim tebe je svlad'o,
a on je ost'o sirotan, deran,
pa kako tebi da bude veran!
Al' nemoj, ružo, moj bedni cvete,
da ti se jadi na meni svete,
već kaži, ružo, ružo, ne taji,
šta su ti rekli ti uzdisaji?
ti uzdisaji najslađe mome
šta poveriše srdašcu tvome?
Je l' ti šan'o možda koji uzdah kratki
moj da će biti anđelak slatki,
moj da će biti - ta reći je mor'o! -
moj da će biti al' skoro, oh, skoro!? -
Tako sam ružu molio lepo,
pa sam joj lask'o, pa sam joj tep'o,
al' ona valjda ne čuje mene,
već samo ćuti, ćuti pa vene,
glavicom malom tek-tek što kreće,
da l' kaže: hoće! da l' kaže: neće?

(1863)

Biografski podaci

1841 - rodio se 31. januara, "na Tri jerarha, u ponoći", u Kovilju, u Bačkoj, od oca Petra, graničarskog podoficira, i matere Hristine, iz ugledne trgovačke kuće Jovanovića.
1851 - otac ga, posle završene osnovne škole u Kovilju, odvodi u pančevačku nemačku realku, gde svršava dva razreda.
1852 - u jesen upisuje se u III razred novosadske gimnazije, gde mu je nastanik Jovan Ðorđević.
1855 - u jesen odlazi u Budim, gde svršava nemačku višu gimnaziju i polaže maturu 1859, upisuje se na pravni fakultet u Pešti.
1863 - 30. decembra određuju se referenti za njegova Maksima Crnojevića, podnesenog Matici srpskoj.
1864 - u leto organizuje u Novom Sadu proslavu tristagodišnjice Šekspira.
1866 - 15. maja polaže doktorat prava i postaje profesor na novosadskoj gimnaziji.
1867 - putuje na svetsku izložbu u Pariz, potom na sveslovensku etnografsku izložbu u Moskvu; izabran za velikog beležnika novosadskog magistrata, u kojem će služiti pet godina (do maja 1872).
1869 - putuje u Prag, na otvaranje češkog narodnog pozorišta; kratko vreme pritvoren u Pešti, zbog tobožnjeg učešća u zaveri protiv kneza Mihaila.
1871 - septembra učestvuje na izradi ustava Društva za oslobođenje i ujedinjenje srpsko; prvi boravak na Cetinju.
1872 - avgusta uhapšen u N. Sadu i proveo pet meseci u peštanskom istražnom zatvoru, denunciran od političkih protivnika.
1873 - izabran za srpskog poslanika u peštanski Parlamenat, čiji je član do god. 1876.
1876 - pritvoren zbog optužbe da je vrbovao dobrovoljce za Srbiju.
1878 - sekretar Jovana Ristića na berlinskom kongresu.
1880 - marta stupa u službu Ministarstva inostranih poslova u Beogradu, postavljen za sekretara srpskog poslanstva u Petrogradu, gde ostaje samo četiri meseca, vraća se u Beograd.
1881 - oktobra preuzima uredništvo Srpske nezavisnosti, organa liberalne stranke, i uređuje ga do oktobra 1883; po izbijanju timočke bune, prelazi u Zemun i zimu provodi u Subotici, kod prijatelja.
1884 - na poziv kneza Nikole odlazi na Cetinje, gde ostaje do aprila 1891.
1891 - vraća se u zavičaj, živi u Novom Sadu i Krušedolu.
1895 - u jesen ženi se Julijanom Palanački, i od tada živi u Somboru.
1909 - 3. juna završava svoju poslednju pesmu Santa Maria della Salute.
1910 - u petak, 9. decembra ujutru, umire u jednom bečkom sanatorijumu; sahranjen na somborskom groblju.

kodkicosa.com