Neven Milakovic

Мајка


Је л` исто овако шездесет и треће,
Нед трошним кућерком гдје ме мати роди,
Тињ`о мјесец жути, к`о пламичак свијеће
На рибарском чуну што пучином броди?

Је л` исто овако те далеке ноћи,
Кријући се стихом од себе и људи,
Пјев`о неки пјесник о тешкој самоћи,
Да окружен бучном руљом не полуди.

Задња ће ми ријеч к`о и прва бити,
Њом ћу се са собом најзад измирити
Кад ме на послетку зла сустигне хајка,

И сав ће ми живот стати у пет слова
Кад ме од кошмарних, опет отме снова,
Прва и последња... најмилија... МАЈКА.

ПРОСЈАК


У дане кад стабла пуцају од студи,
Кад дрхтаво срасту џепови и прсти,
Под старом маслином угледају људи
Старца што се благо смијешећи крсти.

На њему долама без веза и шара,
Црна попут шаске ноћи без мјесеца,
Чизме без везица и шубара стара,
Око њега спокој, молитва и дјеца.

Стушти се пред зору мећава с Румије,
Ледена бјелина долину зачара,
Све се живо смрзне, само њега грије
Шапат којим клечећ` с Небом разговара.

Најтежа ј е студен кад душу окује,
Само се са срца лед отопит` не да,
Најбољег је слуха ко сам себе чује,
Најбољега вида ко у себе гледа.

А и што ћу друго понијет` са собом,
Све што стекох стаде у пар суза врелих,
Проливених крадом над студеним гробом,
Једино је благо, које раздијелих.

Ујутро га нашли с три спојена прста,
А снијег се око њега отопио
Поруком последњом са надгробног крста:
НЕБЕСКО САМ ЦАРСТВО ДАЈУЋ` ИСПРОСИО.

Невен Милаковић

Косовка дјевојка

Плавог ока, а златног увојка,
Лијепа као Богомајке слика,
Тражила је Косовка дјевојка
Мртвим пољем, мртвог вјереника.

Нашла га је дивно загледана
У Небеса к`о у њено лице,
Бистрих зјена, мушки насмијана,
Господственог као сви Топлице.

Нисам љубо завјет прекршио,
Вјенч`о сам те данас у вјечности,
Двор у Рају за нас припремио,
Не за тијело и трулежне кости

Но за душе наше загрљене,
Да узлете вјерне голубице
Сводовима вишњим васељене...
Винимо се мила суђенице.

Остадоше занавјек под њима
Искеженцрни агарјани,
Заробљени у трулим труплима,
Злопочинством за земљу везани.

У ноћима око Видовдана
Још се племство црним поље бијели,
Још се чује бруј страшног мегдана,
Ал` су Срби давно одлетјели

Да сустигну двије рајске птице
Што су летом Небо украсиле,
Дивне сјене Милана Топлице
И његове миле вјеренице.

Ova pesma je posvecena nasem nikad prezaljenom
Patrijarhu Pavlu



Вјечнаја памјат

Небеска Литургија, свето
Васкрсеније,
Над Србским Црквама небо
јутром руди,
Нит` сунце, нит` мјесец, род
свој тужни грије
Старац што нас тјера да
будемо људи.

Молитва за Светитеља који
земљом ходи,
Драгоцјену љествицу од земље
до Неба,
Јагње незлобиво... чувај Га
Господе,
Доброта нам Његова родитељска
треба.

А Он се на Крсту мирно
причестио,
Кротко, побожно, тихо... Попут
доброг дјетета,
Благошћу Отаца Светих, с`
праведним смијешком уснио,
Уснила Господа
самог Његова душа Света.

Плаче Владика,
плаче Свештенство,
Плаче Србство
неутјешно за Пастиром својим,
Ни у оку моме,
ни рањеном срцу, ни сузе ни жала,
Ни
безвјерне туге,
Само пред часнејшим
Патријархом стојим,
Благослови Свети
грешне Божје слуге.

Чудесна ми радост свим
бићем завлада,
Моћнија је, помислих, Вјера
од очаја,
Свикао је род мој Србски на Крсту
да страда,
Ова бол је спона што нас с Богом
спаја.

Срећан Ти живот вјечни, вјечне
Истине сине,
Срећан Ти повратак Оцу и Сину и
Духу Светом,
Срећно Ти Насеље Рајско и
слава што никад не мине,
покажи нам стазу
Спасења својим ангелским летом.

Blagoslov Svetoga Save

Ljubljena djeco moja:
minuse vjekovi kao treptaj oka,
a moja dusa spokoja ne nadje
jer rana je moja previse duboka,
dublja od značaja kosovskoga boja
kao prezir hladna,k'o los put siroka.

Samo onaj sto za ceda svoja disao nije
ne može razumjeti bol od kojega srce trne,
kao od grijeha dusa cedna,
kao pred kurjakom mladunce srne,
i samo takav ne zna kakav se nemir krije
kad ocu sinovljev pogled otkrije,
da među bracom klija korov nesloge crne.

Svaka je rana vasa i moja rana bila,
svaki sam prerezan grkljan svojom krvlju mazio,
sladje n'o casu meda,casu sam zuci pio
samo da manje pate djecica moja mila.
Bez prestanka Gospoda molio,
i Majci Bozijoj Molitve uznosio
da vam Krst ostave i strasnu Golgotu,
samo da uniste tu neslogu vasu,
tu zlu krv prokletu,tu vjecnu sramotu!

Jer mudar se ne boji onoga sto mu tijelo
može pogubiti,
već onoga sto raba Bozijeg u njemu želi ubiti,
mudar sa osmjehom ide na Golgotu
jer zna da taj put vodi vjecnome zivotu.
Mudar ne nosi rado lance,ali ih ponosno nosi
jer zna da tako Gospodu sluzi,a zlome prkosi!

Mnogo sam brace,oceva,djedova vasih priveo Gospodu
ponosna srca i radosne duse,
cijelu vjecnost placuci gledah kako vam oci bodu
i Hramove ruse,
i tuga je moja radosna bila,i moji jecaji
bijahu srećni,
jer znadoh da patnja vasa,ulaz je u zivot vjecni,
i da mi je sve Molitve Gospod ispunio
i zivot covjeka vrijednim učinio,
i onaj zemaljski kratki,i ovaj neprolazni,
i svi bi mi porazi bili slatki,
i ne bi mi ova besjeda slicila kazni,
samo da djeco moja vidim vasu slogu,
da k'o srećan otac zablagodarim Bogu
i kažem:

„Slava Tebi Gospode sto djecu moju Vjera
i Ljubav vode,
sto dusmani lažu jer djeca se moja kao braca slazu
ta će sloga Sveta zacijeliti rane
tom će slogom Srbi ognjista da brane,
opet im je obraz skuplji od zivota,
opet im sa lica likuje dobrota
i niko ih vise pobjediti ne može,
hvala sto si Srbstvo Vaskrsnuo Boze!”

Молитва Светом Оцу Димитрију

Изроних из града к`о из мутне баре
к`о дављеник што је наш`о сламку спаса
застадох избављен поред Цркве старе
зачуђен топлином властитога гласа.

Слава Ти и хвала Свети Димитрије
што милошћу својом подижеш нас пале
што нас Светост Твоја као сунце грије
и лијечи грешне, убоге и мале.

Хвала Ти до неба што нам посла срне
с` чедношћу дјетета и Вјером Светаца
да разгоне звијери и утваре црне
да нас сјете Славе нашијех отаца.

Бескрајно Ти хвала мили Светитељу
што и мене грешног ноћас благослови
да одагнам срцем сваку другу жељу
да ми свака мис`о Твојој Цркви плови.

Хвала ти за сузу спаситеља мога
хвала што ми душа од радости трне
клечећи Те молим измоли од Бога
да никад не оду ове дивне срне.

Косметска молитва

"Племе моје сном мртвијем спава"
кад зајеча Владико пресвети,
видјела је Твоја мудра глава
бездан страшни што Твом роду пријети.

Сава Центром Синану се кличе,
стидимо се гуња и шајкаче,
Свети Космет никог се не тиче
не чујемо србске нарикаче.

Прадједовска клетва нас сустиже,
не умјесмо опростити брату
срамни крај је све ближе и ближе,
нож нам клизи по прекланом врату.

На западу сунце нам излази,
за Исток нам ослабише очи
безумљу се нашем ђаво плази,
мјесто вина србске душе точи.

Pjesma o Molitvi

Nekada davno iza sedam gora i sedam mora,
sedam dolina i sedam brada,sedam jezera i sedam rijeka,
u skromnoj kolibi,tiho i spokojno zivljase celjade s' najvecom titulom,
svi su ga zvali:dusa od covjeka.

Zimi je grijao jagnjad svjezinom ranog proljeca,
s proljeca kadio mirisom prve visibabe,
ljeti ih stitio brizno hladom stoljetnog drveca,
s jeseni zimio njezno onako mazne i slabe.

Nije poznavao razlliku izmedju starca i djeteta
jer sjeda mu kosa padase na djecacke oci zive,
svaki mu zalogaj nafora bjese,svki gutljaj vodica sveta,
noci je kratio uz frulu i ognjiste,dane oruci jalove njive.

Nije znao sto je to mrznja,nije imao bore,
znao je samo pustiti suzu nad zgazenim cvijetom il' ranjenim pticem
zvijezde ga gledale kako se moli u smiraj dana i osvit zore
i divile se gorstaku ubogom sto slavi Tvorca svim svojim bicem.

A moljase se drugacije od svih ljudi
osvecen ljubavlju za tvar Gospodnju
i za sve ljude kao za sebe:
"Molim Te Gospode milostiv budi...mi nikog nemamo osim Tebe."

I tako prozivi svoj zivot prosti kao treptaj oka,kao gutljaj vode,
tiho kao prva pahulja,krotko kao otac sto za ceda brine,
i bas kad se spremase da svojemu Tvorcu u narucje ode
njemu Gospod posla goste iz daljine.

A gosti vazni,uceni ljudi,visokog zvanja,otmenog lika,
gledaju sazaljivo dok cudni staraconako prost i samouk
pred njima kleci,nespredno podsmjeh prikrivaju dok ruke siri
kao da slika,uznosec' Molitvu sapatom umilnim sricuci nekakve cudne rijeci.

"O nesrecni starce",najzad prozborise,"kako se to molis,zar sa uma skrenu,
gledahu ga ljuto,nekako s' visine kao da ce ga svakog trena pogubiti,
ne vidjese suzu sto narosi zjenu,"Mi cemo tekako treba nauciti"

I bas kad kranuse da ga Vjeri uce,
da na put Spasenja neznavenog vrate,
starcu pridje medvjed,pitom kao kuce
i zaroni glavu medj' ruke cvornate.

Na rame mu sletje par bijelih grlica
da se svojom pjesmom Molitvi pridruzi
a goste nadglasa cvrkut gorskih ptica
da proslavi starca sto Gospodu sluzi.

Vazduh se mirisom tamjana razblazi,
zaori se svesaglasje angelskih arija,
starac dize pogled k' Nebu k'o da nesto trazi
i ugleda Krst presveti gdje k'o sunce sija.

A kad opet spusti pogled vidje vazne goste,
klece pred njim uplakani i za oprost mole,
preklinju da ispovijedi njih gresne...ohole...
da ih uci Molitvama i kako da poste

A stari ih djecak gleda i blago se smjesi,
i njih voli dusa topla Pravoslavna meka:
"Ne placite djeco moja,ko zivi i grijesi,
al' zivite da bude DUSA OD COVJEKA".

A kada se oprostise gledase ih sjetno
k'o djecicu sto su nasla zakopano blago
i prosapta tako tiho da ne cuje ni sam sebe:
"MOLIM TE GOSPODE MILOSTIV BUDI,MI NIKOG NEMAMO OSIM TEBE."

Seobe

Bog je Srbima dao seobe
da bi mogli za izgubljenim Rajem da tragaju,
da bjeze od gordosti ,sujete i zlobe,
da putuju Nebu dok na zemlji traju.

Bog nije zelio da se Srbi svete,
blizi su Mu bili kad su oprastali,
samo pred Njim niste mogli da skrijete
kada ste nas kao vuci krvolocni klali.

Kada je Bog Kaine vidio
gdje krv Srbsku halapljivo kao vodu piju,
odmah im je spasonosne seobe otkrio
i stvorio kao Misir Nebesku Srbiju.

I zalud nas kao Vitlejemske mladence ubijate,
zaludu nas tamnicite k'o Irod Jovana,
mi uvijek vaskrsnemo ,vi to dobro znate,
uvijek nas spasi nasa Vjera sacuvana.

Nemojte se zato prerano radovati,
mi cemo se vratiti,uvijek smo se vracali,
i opet cete nas klati,uvijek ste klali,
a mi cemo pred vas krotko kao Hristos
pred Pilata stati,
i ni jedan medju nama prelestit' se nece
da za vratom svojim preklanim zazali.

A i sto bi...pa vi ste nas naucili da se selimo,
ma kakvu nam namijenili sudbu
mi bi joj se veselili,
mi se krvlju nevinom mnozimo
i kad se sa dusama gresnim dijelimo,
ma vi nijeste nijednog od nas ni ubili,
samo ste nas samo vjekovima s' Nebom bratimili.

Nema nas na Kosmetu,nema nas u Lici,
nema nas u Kninu a ipak smo tamo,
nijesu nas otjerale komsijske kame,jame bezdanke ni vrazji telali,
samo smo se uzeljeli da opet lutamo
pa smo eto kroz seobe Nebo izabrali.

Simonidini svatovi

Osmjeh joj djetinji krunom iskopnise
svatovi carski kadifom kiceni,
kad ih spazi pomisli:„Nisam dijete vise”,
a suza joj zaiskri u predivnoj zjeni.

Pogleda ka Nebu i smjerno se prekrsti:
„Neka bude Volja Tvoja Svevisnji Gospode”,
a medaljon s' likom Hrista stezahu joj prsti
kad ih pusti da je sudbi presudjenoj vode.

Svetackom se krotkoscu prihvati bremena
sto joj ljudi prelesceni svijetom odredise,
postade i sluskinja i vladar i žena,
al' Hristosa ni trenutak od nje ne sakrise.

Tako prizva Vjera Njena i druge Svatove
Angeoskim redovima samim predvodjene,
zacu da je Hristos Svojom zarucnicom zove
i opet joj suza kanu iz predivne zjene.

I postade zastupnica svog nesrecnog roda,
Molitva i Istocnica sto Ljubavlju blista,
Svetiteljka sto po zemlji poharanoj hoda,
al' nadasve poslusnica i nevjesta Hrista.

A onda je pohodise i treci svatovi,
iz geene ,strasnom vriskom ispraceni,
uzalud se radovahu satanski skotovi,
ne nadjose čak ni suzu u predivnoj zjeni.

I oci joj iskopase nemocne hijene,
tim su samo pokvarili par pokreta kista,
Njoj i dalje mjesto Mire iz predivne zjene
kaplju suze radosnice jer je pored Hrista.