Neven Milakovic

Neven Milakovic

Невен Милаковић је рођени Подгоричанин, који је сав свој вијек посветио писању стихова и романа које је у највећој мјери заузима љубав према Подгорици. Али Милаковић пјева и о јамама, Јасеновцу, светитељима, Кошарама.

"Ne dam"

Nemoj da plačes sine
ne mogu nam Ga oteti,
tamo je sva naša snaga,
tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,
tamo su večne straže sine,
tek će da osete silnici drski
ostricu naše otadžbine.

Tek će da shvate gde se nalaze,
u što su dirnuli zlom opijeni
kad počnu da ih obilaze
prizvani Svetinjom sinovi Njeni.

I niko sa njima da ne prozbori
jer oni ne mogu da se zastide,
biće dovoljan da ih sagori
prevedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomrači
senka od slavnog Gazimestana,
ne boj se sine, više ne plači,
raduj se zvonima Svetih Dečana.

Oni nam sine ništa ne mogu,
raduj se, obrisi suze sa lica,
tamo smo najblizi Svevišnjem Bogu,
tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,
iz svakog Krst seže do samog Neba,
oni ih ne vide, al’ ko za njih mari,
osmehni se čedo… tako treba.

Tako se bori protiv utvara,
one se najviše smeha boje,
ne boj se… s nama je Pećaršija stara,
pokaži im zube dete moje.

Pokaži da tvojim venama teče
krv drevnih Soraba, plava i Sveta,
kojoj je Carstvo Nebesko Preče
od mračnog sjaja ovoga sveta.

Svega se odreci samo ne Krsta,
od Krsta oni panično beže,
neka te obože tri srasla prsta
k’o nekad ispod Samodreže.

I znamo dobro, davno shvatili
da sila Boga sine ne moli,
al’ videćeš da nismo uzalud patili
kad im Bog pokaže da silu ne voli!

Neven Milaković Likota

ANĐEO

Bio sam tamo i sve sam vidio djeco moja,
žicom sam krvavom Ikonu Svetu u mozak vlastiti urezao
ne sjećanja radi, nit ' sačuvaj Bože sulude osvete,
jer ko bi poželio pamtiti prizor od smrti crnjeg ustaškog stroja,
monstruma što je s' osmjehom paklenim nedužnu dječicu pjevajuć' klao
i nijemi vapaj što k' nebu šalje ustaškom kamom preklano dijete.

Nijesam bez razloga djeco moja Ikonu ovu toliko dugo od ljudi krio,
Nijesam je uzalud sav vijek ubogi krvavim košmarom predivnu mazio,
i sad znam zašto je Gospod htio da ja jedini uteknem kletoj dušmanskoj kami,

tako sam blizu vječitog svjetla u onoj prokletoj jami bio,
tako sam blizu rajske staze svojim grešnim nogama gazio,
pa tu me djeco, u toj bezdanki, prikriven u tami,
jači od smrti, mržnje i bola gledao blago Anđeo sami.

Šačica nedoklanih žudno je gledala gore
krvavim otvorom jame i svjetlom prelašćena,
slijepa da vidi hordu što je oštrila zube, spremna da nastavi hajku,
ne jednom začuh lepet što krila Anđela tvore
i ne vidjeh ništa ljepše do tog božanstvenog trena,
predamnom stajaše dijete koje je tražilo majku.

Ne bješe ni naznake straha na njegovom prekrasnom licu,
ni mraka,ni očiju strašnih,ni krika što dušu lede,
nije znao za patnju,rane i krvavu žicu,
samo je tražio onu koju toliko voli,

a oko se njegovo držaše za jednu tanku žilicu,
i znoj se samrtni skupljao po njegovom Svetom licu,
i svjetlom sijahu njegove Svetačke usne blijede
dok tiho šaptaše majci :

„Ne brini mamice mila, ništa me ne boli!”

Nestaše u tom trenu i žrtve i dželati,
nesta i mraka i svjetla i zla što dobru prijeti,
o kakva radost Dušu ispuni kada shvati
svu ju je prožeo ovaj prekrasni dječak Sveti.

I ništa više djeco ne može da me spriječi
svakom će iskušenju Duša da odoli,
samo da Gospod jedno nikada ne dozvoli
da nikad ne presahnu ove Svete djetinje rije č i:
„NE BRINI MAMICE MILA, NIŠTA ME NE BOLI.”

SVETI VUKAŠIN TOHOLJ KLEPAČKI *

Nebo nadamnom bijaše krvavo i zemlja ispod mene
i ptice i jaseni i oči ljudske i majke što djecu stežu,
krv je obojila ustaške ruke i grkljane presječene
i duše crne i prestrašene srne i žice naoštrene da razum svežu.

Svud oko mene samrtni krici
krkljanjem preklanih smrt se cereka,
prilazim poslušno svojem ubici
i lednoj oštrici srbosjeka.

Gledam ga radoznalo u ugasle oči
tražeći u njemu ostatke čovjeka
pijanog od krvi sto mu s' kame toči
kao dječja suza, kao kaplja mlijeka.

A on silan...raspojasan...na gomili mrtvoj stoji,
nazdravlja opkladi dobijenoj, pa on ih je zaboga najviše pobio,
k'o dukate svoje žrtve sa demonskim smiješkom broji
bodući ih da provjeri je li koji preživio.

"Što me gledaš tako starče, zar si razum izgubio",
riknu kao zvijer ranjena i nožem ka meni krenu,
a ja sam se k'o pred pričest svoju prvu prekrstio
radujuć' se ko rođenju samrtnome svojem trenu.

"A stah"...pomislih"..."Zašto se ne bojim,
pa zvijer mi oči kopa i režeći meso siječe...
zašto tako ravnodušno pred dželatom svojim stojim,
kako mogu da ga žalim dok mu krv sa ruku teče?"

Pa i on je nekad stvor Božiji bio,
i on dušu ima, kako ona samo pati,
ja mu sve nesrećniku, još na ovom sv'jetu pomračenom oprostio,
al' kako će kad čas dođe pred žrtvama svojim stati?

"SAMO TI DIJETE RADI SVOJ POSAO", šapnuh mu jezikom što je odsjekao
i vidjeh očima svojim iskopanim strah što mu je grčem lice nagrdio,
kažu nije nikad više ni pile zaklao,
da se manit proklinjao i od ljudi vječno krio.

A ja se molim za dušu njegovu
kao i za duše onih koje je poklao,
možda me zbog toga ljudi Svetiteljem zovu,
možda zato pamte riječi:
"SAMO TI DIJETE RADI SVOJ POSAO".



* Pravo prezime Svetog Vukašina bilo je Mandrapa a ne Toholj. .

Београдска молитва

Памти наш Београд и тужније дане,
Ходили су њиме тати и џелати,
Тукле га армаде незнане и знане,
Али ипак није свикао клечати.

А данас, ко дете, са трепетом клечи,
Пред одром пречистим што светошћу руди,
Пред старцем почившим, што љубављу лечи,
И што нам помаже да будемо људи.

Београд су тукле и горе несреће,
Превише је деце изгубио своје,
Али злу се никад покорити неће,
Бацат` пред душмане конфете и цвеће.

А данас бујица православна тече
Носећи са собом сузе и латице,
Само једна мис`о: Благослови Свече,
Само једно ушће: Светјајшчега лице.

Београд никад бељи није био,
Никад достојнији себе и Господа,
Данас га Патријарх с Небом измирио
И Србијом вечном са небеског свода.

Памти наш Београд и тужније дане,
Али ближег Богу нико га не памти,
Као кад пред оцем добро дете стане,
Послушањем тиња, а верношћу пламти.

Тај ће дивни пламен огањ разбуктати,
Та ће ватра светом добротом да пламти,
И када се Творцу свом једином врати,
Овом ће Молитвом пред Њим засијати.

Из сонетног вијенца: "Подгорице мајко"

5. Сонет

Оплакују ноћас бујице с Румије
Сасушену траву какарицке горе,
Отиче Цијевна низ старачке боре
Увирућ` у вене да срце огрије.

Кроз одшкринут прозор зурим нетремице,
Побјегне на часак ноћ пред бљеском муња
Кад давнашња жеља сатвори од жбуња
Избледјелу слику старе уџерице.

Са трема ме мајка зове на ужину,
Отац ме с кауча добродушно гледа,
Ишчилио живот као коцка леда

Ал` они још брину о јединцу сину.
Римама се горким сливају низ лице
Распете у мени зоре Подгорице.

Божићна Молитва

Данас се молим за све оне
за које нема ко да се помоли,
за мале, безначајне људе
који никоме не требају,
за заборављене…
одбачене, намучене…
за оне које нико не воли,
молим се плачући за неприлагођене…
и ја сам један од њих на крају.

Данас сам умјесто свијеће
разгорио љубав за слабе,
за оне што не умију да се наљуте,
што умјесто виком узврате сузама,
заклони их Господе од очију гладних,
не дај да их звијери подмукле уграбе,
ко би нам душе гријао студене,
преклињим Те Боже…
нек остану с нама.

Преклињем Те
Сведржитељу земље и Неба
остави ми ову сламку Спаса
коју грчевито стежем
са ова три сломљена прста,
Вјером ћу праведном себе распети
и копљем се пробости ако треба,
ал’ морам знати
да ће остати јагњад Божија
испод Крста.

Невен Милаковић – Ликота

Жао ми човјека

Кад ми опет рани и заледи душу,
нека тешка ријеч, сурова и прека,
молићу се Богу да ме благослови
да изнова кажем:„Жао ми човјека”.

Кад пробуди сумњу и срце расхлади,
незнавене руље, безбожничка дрека
живом ћу Господу приклонити главу,
и шапнути тихо:„Жао ми човјека”.

Кад ми неминовност усплахири мисли
и сјети на раку, која нас све чека,
само ћу се храбро помолит Свевишњем
и захвално рећи:„Жао ми човјека”.

Кад са олакшањем убиједим себе
да ћу Божијој Правди, стремити довјека
прекрстим се срећан, јер то Господ тражи,
и поносно кажем:„Жао ми човјека”.

Једино Те молим, преблаги Господе,
кад једном пресахне, мог живота ријека,
да сачувам мирис, душе благодатне
и скрушено кажем: „Жао ми човјека”.

Писмо оцу

Мрачна улица мрачним оцима, срце леди,
и мрачни осмјех мрачним салама ум помрачује,
а Он недирнут, обасјан свјетлом у мраку сједи,
дјетињом душом, окружен мраком о свјетлу снује.

Мјесец се згрожен призором мрачним за облак скрива
док човјек себе похотном жеђу за мраком ружи,
а са њим жудња за вјечним свјетлом, и чаша пива,
и чаша свјетли док је Он свијетлом рукама држи!

Силан је народ привучен нечим пришао столу,
откуд ту свјетлост, мрачним се својим душама чуде,
а Он се прожет свјетлошћу својом препушта болу,
људима рањен, свој живот живи да штити људе!

И немогаше помрачит свјетло, мрак деценија
још увјек свјетлост душе Његове, душу ми снажи,
кад би Бог дао, да налик Њему постанем и ја
и овај мрак би обасјан свјетлом постао блажи.

ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ


Озарише очи сузе захвалнице,
Ничим заслуженој Божјој Благодати,
Умише ми бригом потамњело лице,
Као да их посла сама Божја Мати.

Гледам драге усне наше снене бебе,
Блаженим нам смијешком хладну собу грију,
А ручице мале помјерају ћебе,
Тражећи Икону, од свих најмилију.

И тог ћу се трена вјечито сјећати,
Тад ме Милост Божја за навијек огрија,
Наше Чедо Свету Икону прихвати,
И радосно рече: « То Ма'ка Бодија !»

И љубљаше њежно Лик Мајке Божије,
Што га баш те ноћи чудесно излијечи,
А ја рекох, срећан к'о никада прије,
«Дивне ли су Сине, твоје прве ријечи !»

Невен Милаковић,
На Благовијести, Љета Господњег 2005.

Српско срце Јоханово

И туђинска прса српско срце згрије,
и у њима истим, светим жаром, бије,
кад бруј тај дивотни ледна душа чује,
спасењу се своме, грешна узрадује.

Тако се и душа бездушног Јохана,
умивена крвљу јагњета Јована,
што се са латица божуревих слила,
мученичким срце косметским спасила.

Јохановим видом јагње Јован гледа,
Јохановој ћуди да надвлада не да,
добро зло погуби, а Јован Јохана,
незлобив посрами змију из бездана.

Па се Јохан диви избављен од змије,
христоликом лику српске Метохије
што у живом срцу Јовановом цвјета,
и сама ко и он на Крсту распета.

Куца у Јохану срце Јованово,
а у срцу куца отето Косово,
да се сваки Јохан незнавени сјети:
земља се, ни срце, не могу отети.

Мајка


Је л` исто овако шездесет и треће,
Нед трошним кућерком гдје ме мати роди,
Тињ`о мјесец жути, к`о пламичак свијеће
На рибарском чуну што пучином броди?

Је л` исто овако те далеке ноћи,
Кријући се стихом од себе и људи,
Пјев`о неки пјесник о тешкој самоћи,
Да окружен бучном руљом не полуди.

Задња ће ми ријеч к`о и прва бити,
Њом ћу се са собом најзад измирити
Кад ме на послетку зла сустигне хајка,

И сав ће ми живот стати у пет слова
Кад ме од кошмарних, опет отме снова,
Прва и последња... најмилија... МАЈКА.

ПРОСЈАК


У дане кад стабла пуцају од студи,
Кад дрхтаво срасту џепови и прсти,
Под старом маслином угледају људи
Старца што се благо смијешећи крсти.

На њему долама без веза и шара,
Црна попут шаске ноћи без мјесеца,
Чизме без везица и шубара стара,
Око њега спокој, молитва и дјеца.

Стушти се пред зору мећава с Румије,
Ледена бјелина долину зачара,
Све се живо смрзне, само њега грије
Шапат којим клечећ` с Небом разговара.

Најтежа ј е студен кад душу окује,
Само се са срца лед отопит` не да,
Најбољег је слуха ко сам себе чује,
Најбољега вида ко у себе гледа.

А и што ћу друго понијет` са собом,
Све што стекох стаде у пар суза врелих,
Проливених крадом над студеним гробом,
Једино је благо, које раздијелих.

Ујутро га нашли с три спојена прста,
А снијег се око њега отопио
Поруком последњом са надгробног крста:
НЕБЕСКО САМ ЦАРСТВО ДАЈУЋ` ИСПРОСИО.

Невен Милаковић

Косовка дјевојка

Плавог ока, а златног увојка,
Лијепа као Богомајке слика,
Тражила је Косовка дјевојка
Мртвим пољем, мртвог вјереника.

Нашла га је дивно загледана
У Небеса к`о у њено лице,
Бистрих зјена, мушки насмијана,
Господственог као сви Топлице.

Нисам љубо завјет прекршио,
Вјенч`о сам те данас у вјечности,
Двор у Рају за нас припремио,
Не за тијело и трулежне кости

Но за душе наше загрљене,
Да узлете вјерне голубице
Сводовима вишњим васељене...
Винимо се мила суђенице.

Остадоше занавјек под њима
Искеженцрни агарјани,
Заробљени у трулим труплима,
Злопочинством за земљу везани.

У ноћима око Видовдана
Још се племство црним поље бијели,
Још се чује бруј страшног мегдана,
Ал` су Срби давно одлетјели

Да сустигну двије рајске птице
Што су летом Небо украсиле,
Дивне сјене Милана Топлице
И његове миле вјеренице.

Ova pesma je posvecena nasem nikad prezaljenom
Patrijarhu Pavlu



Вјечнаја памјат

Небеска Литургија, свето
Васкрсеније,
Над Србским Црквама небо
јутром руди,
Нит` сунце, нит` мјесец, род
свој тужни грије
Старац што нас тјера да
будемо људи.

Молитва за Светитеља који
земљом ходи,
Драгоцјену љествицу од земље
до Неба,
Јагње незлобиво... чувај Га
Господе,
Доброта нам Његова родитељска
треба.

А Он се на Крсту мирно
причестио,
Кротко, побожно, тихо... Попут
доброг дјетета,
Благошћу Отаца Светих, с`
праведним смијешком уснио,
Уснила Господа
самог Његова душа Света.

Плаче Владика,
плаче Свештенство,
Плаче Србство
неутјешно за Пастиром својим,
Ни у оку моме,
ни рањеном срцу, ни сузе ни жала,
Ни
безвјерне туге,
Само пред часнејшим
Патријархом стојим,
Благослови Свети
грешне Божје слуге.

Чудесна ми радост свим
бићем завлада,
Моћнија је, помислих, Вјера
од очаја,
Свикао је род мој Србски на Крсту
да страда,
Ова бол је спона што нас с Богом
спаја.

Срећан Ти живот вјечни, вјечне
Истине сине,
Срећан Ти повратак Оцу и Сину и
Духу Светом,
Срећно Ти Насеље Рајско и
слава што никад не мине,
покажи нам стазу
Спасења својим ангелским летом.

Blagoslov Svetoga Save

Ljubljena djeco moja:
minuse vjekovi kao treptaj oka,
a moja dusa spokoja ne nadje
jer rana je moja previse duboka,
dublja od značaja kosovskoga boja
kao prezir hladna,k'o los put siroka.

Samo onaj sto za ceda svoja disao nije
ne može razumjeti bol od kojega srce trne,
kao od grijeha dusa cedna,
kao pred kurjakom mladunce srne,
i samo takav ne zna kakav se nemir krije
kad ocu sinovljev pogled otkrije,
da među bracom klija korov nesloge crne.

Svaka je rana vasa i moja rana bila,
svaki sam prerezan grkljan svojom krvlju mazio,
sladje n'o casu meda,casu sam zuci pio
samo da manje pate djecica moja mila.
Bez prestanka Gospoda molio,
i Majci Bozijoj Molitve uznosio
da vam Krst ostave i strasnu Golgotu,
samo da uniste tu neslogu vasu,
tu zlu krv prokletu,tu vjecnu sramotu!

Jer mudar se ne boji onoga sto mu tijelo
može pogubiti,
već onoga sto raba Bozijeg u njemu želi ubiti,
mudar sa osmjehom ide na Golgotu
jer zna da taj put vodi vjecnome zivotu.
Mudar ne nosi rado lance,ali ih ponosno nosi
jer zna da tako Gospodu sluzi,a zlome prkosi!

Mnogo sam brace,oceva,djedova vasih priveo Gospodu
ponosna srca i radosne duse,
cijelu vjecnost placuci gledah kako vam oci bodu
i Hramove ruse,
i tuga je moja radosna bila,i moji jecaji
bijahu srećni,
jer znadoh da patnja vasa,ulaz je u zivot vjecni,
i da mi je sve Molitve Gospod ispunio
i zivot covjeka vrijednim učinio,
i onaj zemaljski kratki,i ovaj neprolazni,
i svi bi mi porazi bili slatki,
i ne bi mi ova besjeda slicila kazni,
samo da djeco moja vidim vasu slogu,
da k'o srećan otac zablagodarim Bogu
i kažem:

„Slava Tebi Gospode sto djecu moju Vjera
i Ljubav vode,
sto dusmani lažu jer djeca se moja kao braca slazu
ta će sloga Sveta zacijeliti rane
tom će slogom Srbi ognjista da brane,
opet im je obraz skuplji od zivota,
opet im sa lica likuje dobrota
i niko ih vise pobjediti ne može,
hvala sto si Srbstvo Vaskrsnuo Boze!”

Молитва Светом Оцу Димитрију

Изроних из града к`о из мутне баре
к`о дављеник што је наш`о сламку спаса
застадох избављен поред Цркве старе
зачуђен топлином властитога гласа.

Слава Ти и хвала Свети Димитрије
што милошћу својом подижеш нас пале
што нас Светост Твоја као сунце грије
и лијечи грешне, убоге и мале.

Хвала Ти до неба што нам посла срне
с` чедношћу дјетета и Вјером Светаца
да разгоне звијери и утваре црне
да нас сјете Славе нашијех отаца.

Бескрајно Ти хвала мили Светитељу
што и мене грешног ноћас благослови
да одагнам срцем сваку другу жељу
да ми свака мис`о Твојој Цркви плови.

Хвала ти за сузу спаситеља мога
хвала што ми душа од радости трне
клечећи Те молим измоли од Бога
да никад не оду ове дивне срне.

Косметска молитва

"Племе моје сном мртвијем спава"
кад зајеча Владико пресвети,
видјела је Твоја мудра глава
бездан страшни што Твом роду пријети.

Сава Центром Синану се кличе,
стидимо се гуња и шајкаче,
Свети Космет никог се не тиче
не чујемо србске нарикаче.

Прадједовска клетва нас сустиже,
не умјесмо опростити брату
срамни крај је све ближе и ближе,
нож нам клизи по прекланом врату.

На западу сунце нам излази,
за Исток нам ослабише очи
безумљу се нашем ђаво плази,
мјесто вина србске душе точи.

Pjesma o Molitvi

Nekada davno iza sedam gora i sedam mora,
sedam dolina i sedam brada,sedam jezera i sedam rijeka,
u skromnoj kolibi,tiho i spokojno zivljase celjade s' najvecom titulom,
svi su ga zvali:dusa od covjeka.

Zimi je grijao jagnjad svjezinom ranog proljeca,
s proljeca kadio mirisom prve visibabe,
ljeti ih stitio brizno hladom stoljetnog drveca,
s jeseni zimio njezno onako mazne i slabe.

Nije poznavao razlliku izmedju starca i djeteta
jer sjeda mu kosa padase na djecacke oci zive,
svaki mu zalogaj nafora bjese,svki gutljaj vodica sveta,
noci je kratio uz frulu i ognjiste,dane oruci jalove njive.

Nije znao sto je to mrznja,nije imao bore,
znao je samo pustiti suzu nad zgazenim cvijetom il' ranjenim pticem
zvijezde ga gledale kako se moli u smiraj dana i osvit zore
i divile se gorstaku ubogom sto slavi Tvorca svim svojim bicem.

A moljase se drugacije od svih ljudi
osvecen ljubavlju za tvar Gospodnju
i za sve ljude kao za sebe:
"Molim Te Gospode milostiv budi...mi nikog nemamo osim Tebe."

I tako prozivi svoj zivot prosti kao treptaj oka,kao gutljaj vode,
tiho kao prva pahulja,krotko kao otac sto za ceda brine,
i bas kad se spremase da svojemu Tvorcu u narucje ode
njemu Gospod posla goste iz daljine.

A gosti vazni,uceni ljudi,visokog zvanja,otmenog lika,
gledaju sazaljivo dok cudni staraconako prost i samouk
pred njima kleci,nespredno podsmjeh prikrivaju dok ruke siri
kao da slika,uznosec' Molitvu sapatom umilnim sricuci nekakve cudne rijeci.

"O nesrecni starce",najzad prozborise,"kako se to molis,zar sa uma skrenu,
gledahu ga ljuto,nekako s' visine kao da ce ga svakog trena pogubiti,
ne vidjese suzu sto narosi zjenu,"Mi cemo tekako treba nauciti"

I bas kad kranuse da ga Vjeri uce,
da na put Spasenja neznavenog vrate,
starcu pridje medvjed,pitom kao kuce
i zaroni glavu medj' ruke cvornate.

Na rame mu sletje par bijelih grlica
da se svojom pjesmom Molitvi pridruzi
a goste nadglasa cvrkut gorskih ptica
da proslavi starca sto Gospodu sluzi.

Vazduh se mirisom tamjana razblazi,
zaori se svesaglasje angelskih arija,
starac dize pogled k' Nebu k'o da nesto trazi
i ugleda Krst presveti gdje k'o sunce sija.

A kad opet spusti pogled vidje vazne goste,
klece pred njim uplakani i za oprost mole,
preklinju da ispovijedi njih gresne...ohole...
da ih uci Molitvama i kako da poste

A stari ih djecak gleda i blago se smjesi,
i njih voli dusa topla Pravoslavna meka:
"Ne placite djeco moja,ko zivi i grijesi,
al' zivite da bude DUSA OD COVJEKA".

A kada se oprostise gledase ih sjetno
k'o djecicu sto su nasla zakopano blago
i prosapta tako tiho da ne cuje ni sam sebe:
"MOLIM TE GOSPODE MILOSTIV BUDI,MI NIKOG NEMAMO OSIM TEBE."

Seobe

Bog je Srbima dao seobe
da bi mogli za izgubljenim Rajem da tragaju,
da bjeze od gordosti ,sujete i zlobe,
da putuju Nebu dok na zemlji traju.

Bog nije zelio da se Srbi svete,
blizi su Mu bili kad su oprastali,
samo pred Njim niste mogli da skrijete
kada ste nas kao vuci krvolocni klali.

Kada je Bog Kaine vidio
gdje krv Srbsku halapljivo kao vodu piju,
odmah im je spasonosne seobe otkrio
i stvorio kao Misir Nebesku Srbiju.

I zalud nas kao Vitlejemske mladence ubijate,
zaludu nas tamnicite k'o Irod Jovana,
mi uvijek vaskrsnemo ,vi to dobro znate,
uvijek nas spasi nasa Vjera sacuvana.

Nemojte se zato prerano radovati,
mi cemo se vratiti,uvijek smo se vracali,
i opet cete nas klati,uvijek ste klali,
a mi cemo pred vas krotko kao Hristos
pred Pilata stati,
i ni jedan medju nama prelestit' se nece
da za vratom svojim preklanim zazali.

A i sto bi...pa vi ste nas naucili da se selimo,
ma kakvu nam namijenili sudbu
mi bi joj se veselili,
mi se krvlju nevinom mnozimo
i kad se sa dusama gresnim dijelimo,
ma vi nijeste nijednog od nas ni ubili,
samo ste nas samo vjekovima s' Nebom bratimili.

Nema nas na Kosmetu,nema nas u Lici,
nema nas u Kninu a ipak smo tamo,
nijesu nas otjerale komsijske kame,jame bezdanke ni vrazji telali,
samo smo se uzeljeli da opet lutamo
pa smo eto kroz seobe Nebo izabrali.

Simonidini svatovi

Osmjeh joj djetinji krunom iskopnise
svatovi carski kadifom kiceni,
kad ih spazi pomisli:„Nisam dijete vise”,
a suza joj zaiskri u predivnoj zjeni.

Pogleda ka Nebu i smjerno se prekrsti:
„Neka bude Volja Tvoja Svevisnji Gospode”,
a medaljon s' likom Hrista stezahu joj prsti
kad ih pusti da je sudbi presudjenoj vode.

Svetackom se krotkoscu prihvati bremena
sto joj ljudi prelesceni svijetom odredise,
postade i sluskinja i vladar i žena,
al' Hristosa ni trenutak od nje ne sakrise.

Tako prizva Vjera Njena i druge Svatove
Angeoskim redovima samim predvodjene,
zacu da je Hristos Svojom zarucnicom zove
i opet joj suza kanu iz predivne zjene.

I postade zastupnica svog nesrecnog roda,
Molitva i Istocnica sto Ljubavlju blista,
Svetiteljka sto po zemlji poharanoj hoda,
al' nadasve poslusnica i nevjesta Hrista.

A onda je pohodise i treci svatovi,
iz geene ,strasnom vriskom ispraceni,
uzalud se radovahu satanski skotovi,
ne nadjose čak ni suzu u predivnoj zjeni.

I oci joj iskopase nemocne hijene,
tim su samo pokvarili par pokreta kista,
Njoj i dalje mjesto Mire iz predivne zjene
kaplju suze radosnice jer je pored Hrista.

Морачка свитања

( Ћиру Радовићу)

Са морачког манастира зачула се дивна јека,
Зазвонила звона света да огласе литургију,
Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека
Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију.

Васкршње се сунце једва промаљало,
Последњих година ни свитало није,
Само би звонара благо обасјало,
К`о да само њега жели да огрије.

Само с њим је јутрос хтјело да се дружи,
Само њему душа још остаде чиста,
Умивена, кадра да Господу служи,
Спремна да се причести и Христом заблиста.

И баш док је читао молитву причесну,
А мир му се благородно ширио по души,
Као да му сва Морача ојађена бљесну,
Прекрсти се побожно и пред Олтар сруши.

Донесе му нека жена шећера и воде,
Чак му грешна предложи да куша и јела,
А он само благо шапну: „Помилуј Господе“,
А вилице затворио јаче од менгела.

Тад се једна старица забрађена сјети:
„Хоће да се причести“, тад народ устукну,
„Дивно ли је браћо моја на Васкрс умријети“,
Насмијеши се придижући, и уморно хукну.

Је л` могао тада веселник слутити,
Да ће његов Ристо егзах Пећки бити,
Да ће Светог Петра жезло наслиједити,
Да ће, чим се појави, сва звона звонити.

Поносна би била честита старина,
Сузама би окропио сва његова звања,
Ал` би ипак подучио свог вољеног сина:
„ Немој никад заборавит` морачка свитања“.

Невен Милаковић Ликота


poezijascg.com/poezija/archives/category/neven-milakovic