Krvava poezija

[vesska]

БОЖУРИ НИЧУ СА НЕБЕСА

Крај Кошара процвали божури,
Проклетије тамјаном миришу,
низ храстове свето миро цури
бесно звери залудо кидишу.

Устави их вечна стража
залуд мржња, јарост, беса,
није корен подно земље
већ то ничу из небеса…

Стојте звери, уставте се
сва је гора од распећа,
божурови ко олтари
а храст сваки као свећа.

Сваки дани- молебани,
свака ноћ је од опела,
свуд никоше манастири
где падоше света тела…

Где падоше- васкрсоше
праведничка војска Христа,
Кошаре су задужбина
на небу се већма блиста.

Не видите мржњом слепи
иконостас и звоника,
не видите над Кошаре
обрис Сина Божијег- лика!

Уставте се, станте звери,
Кошаре су рајске двери
довек су Проклетије
света причест, литургије…

Довека је Србиново
Метохија и Косово,
довека је Божјег лика
врх Кошара и Паштрика!

Анђеоска света стража,
самоникли манастири,
мироточне горе свете,
тамјаништа и псалтири.

Док је века божур цваће,
залуд мржња, јарост, беса,
није корен подно земље
већ су никли из небеса…


Михаило Меденица
09.04.2018.

[vesska]

ЗАКЛЕТВА

На жару сам мука,
и јада и плача,
и црног лелека,
ал' нећу се одрећи истине,
ни дати да ми се
часно семе затре,
име да ми замине.

Кунем се пресветом
Тројеручицом,
Жичом и Студеницом,
Дечанима, Грачаницом,
и овом пркосном
Стишком равницом,
не бојим се претећег хука,
потомак сам Немањића,
поштених сељака,
и храбрих хајдука.
Нећу дозволити
да кости дедова наших,
поново јаме,
да наше њиве и ледине
прекрију облацима таме,
јер Грома сам миљеница,
Сунца српског чуварица.

А онај који би да нас дели,
и који се радује
кад Србија рану има
и када крвари,
нек' не стаје пред
наше двери
у војничкој чизми,
него у опанку.
У опанку, на овај Свети дан,
На Видовдан.


Аутор: Зорка Стојановић

[vesska]

КЛЕТВА

Ко не дође у рв на Косово
Косово му дошло на огњиште

Ко не мотри оком по Косову
Нек му око устрељује гавран

Ко не брани грудима Косово
Нек му пацов и њима коначи

Ко не грли рукама Косово
Нек му руке буду кишне глисте

Ко брзоног бежи са Косова
Нек му бежи срећа у несрећу

Ко не чува косовске храмове
Не имао ни корен ни листар

Света места просветљују људе
Када злобци одасвуд насрну...



Аутор: Раша Перић

[vesska]

ГЊЕВ

Вену божури
на Косову пољу,
с мога дијела Босне
бијели орò кличе.
У име чега
и коме за вољу,
кидишу на српство,
на Немањиће.

Ко би да га склоне
коме ли то смета?
то што бијели орао
своје гнијездо брани.
Да л` из таме зрачак
свјетлоспасни зрачи,
или ћемо заувијек
остати у тами.

Орао на гнијезду
а голуб у лету,
док пазећ`на гнијездо
и потомке брани.
Бијели голуб мира
који кличе свијету,
свој ћемо на своме
па макар и сами.

Ако ни због чега
а онда због части,
морат ћемо кренути
на гребене горде.
Или ћемо дубоко
у поноре пасти,
појест ће нас хијене
и авети хорде...



Аутор: Милисав Ђурић

[vesska]

ДОЗИВАЊЕ ИЗ ГРАЧАНИЦЕ

Узалуд звониш Грачанице.
Кога дозиваш на јутрење,
кад земља пуста,
плаче и стење.
Знаш ли где су твоја деца
Светињо,
Знаш ли Срби где су ?
У збеговима.
Навикли на сеобе,
порушене гробове
предака оплакују,
тебе и твоја звона сањају.

На лицу грч. Суза нема,
тихо у својој боли
у срцу самују,
у немирним сновима
твоја звона оплакују.

Мируј Грачанице,
пусти, нека горе свеће,
нек' осветле песнике
што се смерно моле,
ћути,
не ридај Грачанице,
њихове те песме воле.



Аутор: Зорка Стојановић

[vesska]

СИМОНИДА

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!



Аутор: Милан Ракић
Објављено 1907. год.

Zbirka pesama preuzeta sa sajta zlocininadsrbima.com

[vesska]

STOJANKA MAJKA KNEŽOPOLJKA

ZOVE NA OSVETU TRAŽEĆI SINOVE SRĐANA, MRĐANA I MLAĐENA ŠTO POGINUŠE U FAŠISTIČKOJ OFANZIVI

Svatri ste mi na sisi ćapćala — joj, blagodatno
sunce knešpoljsko! —
svetrojici povijala nožice sam rumene
u bijele povoje lanene,
svetrojici sam prala jutrenje tople pelene ...
Joooj,
Srđane,
Mrđane,
Mlađene,
joj, tri goda u mom vijeku,
tri prvine u mom mlijeku,
tri saća teška,
silovita,
što ih utroba moja izvrca,
joj, rosni trolisni struče djeteline knešpoljske,
što procva ispod moga srca!
Joooj,
tri goda srpska u mom vijeku,
tri Obilića u mom mlijeku,
joj, Srđane-Đurđevdane,
joj, Mrđane-Mitrovdane,
joj, Mlađene-Ilindane:
Kozara izvila tri bora pod oblak,
Stojanka podigla tri sina pod barjak!
Joooj,
gdje ste,
Srđane,
Mrđane,
Mlađene,
Joooj,
gdje ste,
tri ilinske puške prve,
tri suze moje zadnje:
Hoće majka mrtve da vas izljubi
pa sedam ravnih redi
— što Knešpolje izrovaše pogani nerasti svejedi
nit ije
nit pije,
već petama krvavim
Kozarom, Prosarom
po lješevima čepa crvavim
ne bi li kojeg od vas poznala
žalosna majka Stojanka,
što vas je zimus pratila u akciju,
posvunoć cjelcem batrgala
i prugu trgala!
Joj, tri vuka moja i tri ljute mećave,
hoće majka da vas izljubi ledene:
Zasuči rukav, Srđane,
lako bi tebe majka poznala:
na lijevoj miški mladež — mrka kupina!
Zavrni, sine Mrđane,
zavrni mi desnu nogavicu:
tu ti je prvi kuršum probio
pod listom cjevanicu!
A ti se mrtav nasmij majci, Mlađene,
tebe bi majka ponajlakše poznala:
četiri očnjaka ostale zube prerasla,
ko u kurjaka!...
Joj, tri moje biljege od soja,
joj, tri ljute guje s prisoja
što vas majka junačkom snagom nasisa,
što vas buna kuršumskom šarom ispisa,
Joooj,
gdje ste?
Da l vas plaču
vode mlječaničke,
ili gračaničke,
ili moštaničke,
ili vas rastaču
bljuvci žutih crvi
po skotskim crnim rovovima,
na skotskim stozubim žicama
kraj dubičke ceste?
Ustajte, ustajte,
niz Knešpolje pogledajte:
Je li ovo jučeranje Knešpolje?
Je li ovo, djeco, pred jesen?
Gdje su bijele kosačke družine povijene?
Pod kojom kruškom uzrelom
čeka
kosce jarne, uganule
i žetelice preplanule
velika rumena pita
od prvog slobodnog žita
i velika zdjela kisela mlijeka?

A od Kozare, rano moja, pa do Save,
ljetina natisla iz slobode,
ko iz vode,
kukuruzi nanijeli ko vojske zelene,
glavinjaju pšenice bremene,
šljive savke uplavile
od slačina,
pa se lijepo, od težina,
razglavile
ko steone krave:
Svud hljebno je i medno je i grozdno je
preko glave,
krckaju zemlje ko krcate košnice,
čekaju, rano moja, da se oznoje
orne muške mišice...
Al zalud, zalud čekaju!
Djeco moja
vi ćete Stojanki majci oprostiti
što će vas majka mrtve ražalostiti:
Oca su vam u zbjegu upeljali,
i na cesti dok su nam ga strijeljali,
zubima je stisno lulu družicu,
a strica vam Radoja
odveli su u žicu,
otjerali vamiliju i kum—Ilije,
i sve redom vamilije!...
Pusto leži Knešpolje,
obnemoglo, suro, jalovo.
I ko sipnja ga pritišće
sunčano olovo.
Sve je gluvo, bezuvo.
Ni ptice, ni pčele.
Samo u praznu sobu
ubasa samotno tele

pa glavom o zatvorena vrata tuče
i beuče,
ko u grobu...
Nije ovo, djeco, Knešpolje,
ovo je polje nevolje!
Ko li će ove godine kositi?
Ko li će djevojke prositi?
Ko li će rakije peći?
Ko li će slanine sjeći?
Aj, zar će se ovi nerasti nesiti,
zar će se našom pogačom rumenom
— crvena kad nikne iz naših kostiju—
zar će se našom pogačom crvenom
nesiti nerasti slastiti?!
I zar će skotske laloke pogane
našim mrsom alapljivo mastiti?!
I zar će našom rakijom prvenom
salovita svoja ždrijela palucati?!
I zar će njihove šape čupave
što su se u našoj krvi kupale
nevjestama što su za vas pupale
proljetna njedra satrti?!
I, djeco moja, poslije naše samrti,
zar će im se sito—pjano štucati?!
Aj, ko će ove vukodlake zatrti?
Kozaro,
Kozaro,
Kozaro,
kazuj, Kozaro, ko će ih zatrti,
ko će okajati
moga Srđana,
moga Mrđana,
moga Mlađena? ...

Kozaro, seko zelena,
druga majko moga Mlađena,
s daleka li se vidiš
i dalje li se čuješ!
Vjerovat ne može majka Stojanka
da si ti opustjela
i da si nas napustila!...
Sa ceste preorane,
sa mrtvih psina što im djeca naša sudiše,
kad oči uznesem uz tvoje kosate strane,
u mom srcu — ko u tvom gnijezdu —
jedno ptiče prokljuvava,
jedna vjera procvjetava:
Ti si moje sinove,
ti si, sele, svoje džinove
u pletenice zelene savila,
pa ćutiš nad Knešpoljem
i obrve teške sastavljaš
i u srcu,
ko u kotlu plamenom,
miješaš svetu osvetu!
Osvetu, seko, osvetu!
Okaj mi sina Srđana,
okaj mi sina Mrđana,
okaj mi sina Mlađena:
Kiše je željno sveto Ilinje,
a Knešpolje osvete presvete!
Sveti nas, seko Kozaro,
okaj nas smrtno, krvavo,
čuješ li jednu uku veliku
od one strane otkud sunce izlazi? ...
Nju mi je Mlađen često pominjo:
„Ako poginem, majko Stojanko,
mene će okajat pomajka Kozara,
mene će okajat pramajka Rusija,
neće, majko, dugo potrajat,
čuće se jedna uka velika!"
I ne vidim od rose očinje,
već samo čujem: uka počinje!
Uka, seko, uka velika
s daleke strane otkud sunce izlazi,
ko da planinom gude jugovi!
To ide vojska, sve čovjek do čovjeka,
oblak vojske, vojska srdita:
Kad bi sve gromove, seko vjekovjeka,
što su ti mrčevnom kosom igrali
vječine vječina, —
u jedan tresak i rsak složila,
on ne bi bio toj uki velikoj
ni jeka jekina:
tolika, sele, vojska udara,
toliko srditih nasrće Srđana!
Tresak, seko, rsak do neba
s daleke strane otkud sunce izlazi:
Koliko ljutih te izrani kuršuma,
koliko ljutih me nahrani jadova,
toliko, sele, iz tog ršuma,
toliko mrgodnih namiče Mrđana!
Tresak i rsak zemlju premeću
pa sijevci, sejo, nebom prelijeću
od one strane otkud sunce izlazi:
Kada bi svaku suzu štočiju,
što majčinu,
što dječiju,
(i kraviju,
i ovčiju!)
po zbjegovima što poteče s očiju,

što poteče i u tebe uteče, —
sve suze kad bi na list zelen skapila
pa suncu ranom sa njeg zrake vratila:
toliko, sejo, sijeva sijevaka,
toliko krilatih nalijeće Mlađena!...
O, nije, sejo, ovo rosa očinja,
dva Ilinja što oči moje opčinja,
već pred tom vojskom eno čovjeka,
za čelo svu je vojsku nadrasto
— a osrednjeg je uzrasta —
oči su mu — evanđelja stovjeka,
a Rusija — kosa mu grgurasta,
i sav trepti ko od pređe vilinje:
Ide tako, usred silna gromora,
— takav nam se prisniva na Ilinje —
i smiješi se, sve mu igra brk,
što bi se njime Mlađen šalio
da bi ga jednom vidjet volio
već. da je njegovo odavde do mora!
Čuješ li, sele Kozaro,
čuješ li uku veliku? ...
Razvijaj kose zelene,
seka te zaklinje Stojanka,
rasplići mrke pletenice,
puštaj nam džinove vilene,
nek skotskom krvi
oboje
tri naše vode ledene,
nek mrljinama skotskim,
za zrnate pšenice,
zemlju našu
pognoje!

Čuješ li, sele vesela,
čuješ tu uku veliku? ...
Gudi zemlja, zemlja vascijela:
Otiskuje se vojska golema od moskovskoga Jerusolema,
širi jele,
zelena sele,
prosipaj čelične pčele
niz zemlju našu
na krvavu pašu!
Znaj:
Kad bi se utroba moja oplodila,
još bih tri Mlađena,
i tri bih Mrđana,
i tri bih Srđana
porodila,
i ljutom dojkom odojila,
i svatri tebi poklonila!
Stani mi stamena,
u dvije zmije uzvij obrve,
u ljut ugriz stegni vilice,
i iz svake žilice
srkni jeda mamena
pa ga uždi na ognjene nozdrve
u tri živa plamena,
u tri živa Mlađena,
u tri živa Mrđana,
u tri živa Srđana,
u ilinska tristaitri plamena,
cikni, sele, stoglavo,
stuci ih, seko, storuko
nek im nema ni traga ni znamena,
nek se pamti gdje je raka trojaka:

Ovdje snagom doji Stojanka,
bunom pita Kozara pomajka,
vjerom hrani Rusija pramajka,
tri se majke ovdje sastaju:
Ko god nam došo da ambare izaspe,
i torove pune da nam razaspe,
i krcata da nam ulišta
pbsasne,
i da pogasne
ognjišta
— a loza mu od kletve ne pomrla —
djeca će mu zalud ovud skitati
i za kosti pitati,
jer će ovdje, gdje je samrt vršaj zavrgla,
i vršući krvlju liptala,
pa na koncu svoju samrt ovrhla:
ko krv danas, sutra med proliptati,
med i mlijeko djeci našoj do grla —
zemlja će nam u sunce prociktati!
Nad mrtvom majkom svojom

Poljubi još jednom joj čelo, kojim te sada gleda
ispod kapaka mrtvih: usnom što stid ti je stinu
nevjerstva izmjeri svoja na tom čelu od leda,
i zapamti ih vjerno u svakom svome vinu.

Baci još jedan joj grumen zemlje koja je prima,
da vidiš kako se ona sahranjivala u te,
da čuješ kako će pasti tvoja zaludna rima
kao što pada sad zemlja na ta usta što ćute.

Zaustavi tu suzu što hoće da ti ispere
taj pelin u omči grla, taj kasni jauk vjere,
i humku što raste ko grijeh – oblije tugom krina.
Ne miči nikud, jer korak – korak je zaborava,
stoj, gledaj: tako si nico ko što će iz nje trava.
Zanijemi joj nad grobom, i budi vjerna tišina.

telegraf. rs

[vesska]

Srpskoj braći

Mojeg vienca braćo, nema, jošte nema,
Od pjesme je svake bolja šitnja niema,
Ne može vam Hrvat da opjeva slavu,
Ni lovora granom da vam vjenča glavu,
Ta najlepši vienac i najlepše slovo
Vašoj večnoj slavi to je Kumanovo!
Kosovo je vaše... Car se Dušan budi...
I Marko je usto!.. Vi ste danas ljudi!

Naša jadna raja eto iz daleka
Čula, gdje se ori vaša bojna jeka,
Šutjela je samo; što će raja biedna
Svoga kruha gladna, svoje vode žedna?
Htjela je zaorit — — al’ zakuka jače,
Da u vašim mrtvim svoje žive plače
Ubiše je patnje, nedaće i muke,
Ne zna raja više niti u hajduke!

Ne treba vam pjesma od brata Hrvata,
Jer su vaša djela pjesme suha zlata!
Vi ste svojom snagom uskorili zoru
I vratili sunce rođenome dvoru.
Pozvali ste Marka na pir nove krvi:
Heroji ste danas na Balkanu prvi.
Sa Bugarom bratom udriste još bolje
Vienac vaše slave resi Drinopolje!

Mojeg vienca nema... Tražim bolnu raju,
Da je slabu kupam u vašemu sjaju,
Da je krstim opet vašom rujnom krvi
Da postanu orli njeni slabi crvi,
I nauče ovi nevoljnici speti,
Da je dobro živjet, al’ još bolje mrieti,
I kad negve stisnu i noge i ruke
Onda treba poći opet u hajduke!

Spljet,
Rikard Katalinić Jeretov
(P. L.)

Pesma, iz čijih se redova u potpunosti shvata njegovo potonje učešće u stvaranju Jugoslavije, po potpisu se može videti da je napisana u Spljetu, to jest Splitu (krajem 19. i početkom 20. veka vodila se ozbiljna bitka oko toga kako će se taj grad zvanično zvati; Split je ikavski oblik star šest ili sedam vekova, dok je Spljet bio relativno nov i samim Splićanima stran, proizvod potrebe lingvista da sve prevedu na štokavski ijekavski izgovor u ime zajedničke srpskohrvatske norme; ali čak se i tu vidi jugoslovenstvo ovog pesnika, kao i došljaštvo u Split, pošto mu izvorno ime, koje je bilo pri srcu običnog sveta, ništa nije značilo, pa je stoga „splječario“, kako su to nazivali ondašnji Splićani).
Verovatno je nastala tokom prve faze Prvog balkanskog rata, u jesen 1912, nedugo nakon Kumanovske bitke, pošto je već 1913. Rikard Katalinić Jeretov bio u Opatiji. Pored toga, napisana je po starom hrvatskom pravopisu, pa između slova „i“ i „e“, u rečima u kojima do izražaja dolazi ijekavski dijalekt srpskohrvatskog jezika, ne postoji slovo „j“.