Rastko Petrovic - Pesme

[vesska]

Rastko Petrovic - Pesme

Bitinski pastir

Iznad ovaca samo teška planina,
Bitinija sa svojim bregovima,
Veliko veče Azije koje ih koso preklopi,
List knjige koju vetrovi čitaju,
Daleki dah mora i ostrva što se stresaju.

Silaze, tako, padinama Bitinskog Olimpa,
Bezbrojne, neznatne, užurbane kao miševi,
Radi torova pokraj Bruse,
Radi zbijenosti koja štiti od vukova.

Najpre jedno ogromno stado; hiljade i hiljade ovaca,
Klateći vruće, nabijene mešine mleka –
Za njima jagnjad omađijana –
I ovnovi, u istom ritmu, mužjaštva i svoja zvona.
Oči im sjaje u večeri plamičcima,
Na nogama tako tankim, tako nespretnim, reklo bi se da hramlju.

A onda, skačući s busena na busen, nizbrdo,
Iskrsnu on ogrnut prevrnutom kabanicom,
Kao mesečina, skačući niz bregove,
Zvezda, što se sa neba samih skotrljala.
Čovek kao svi drugi ljudi,
Pastir kao svi drugi pastiri;
Na nebeskom bi prstenu bio sjajan, u noći, međ brdima izgubljen.

Mladić, bez naročitih misli, bez čuda,
Prosto naprosto, mladić ogrnut kabanicom.
Samo glava tamna, od sunca preplanula,
Samo oči, noći i vetru otvorene.

„Zovem se Selim. Rodio se u Bosni. Gonim trista ovaca.
Govorim ovi jezik, i mnogi su naši ođe u brdima,
Il su u Brusi dućandžije.
Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio,
Ni goru oko Glamoča.
I tamo sam čuvao ovce stričeva.

„Zemlja je ko zemlja,
I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa dosta,
A janje koje čuvam, dižući ga do ovce,
Kolju ko i ođe,
A onda je svedno za čiji nož i za trbuh čiji.

„Da, neženjen! Čime bih to čeljade preranio;
U kojoj postelji da me čeka,
I pošlje čije, moju glavu da zagrli?
Jednom je prišla jedna đe sam spavo,
I bila tiha i slatka ko mehlem,
I suza za njom mi ostanula,
A ipak sam je u noć odgonio.

„Jer ja sam čojek, a žena ti je žena,
I pošto si je već imo,
Sa nesrećom je bolje u postelji no s njom,
Jer večeri su duge a treba živjeti sa svojim mukama,
Provesti sa svojim brigama;
I dosta je brojati njih, ko ovce da se ne zagube.

„Vremena su se promjenila, i više nije ko što je bilo.
Ja sam bitinski čobanin, al znam da je s ovu stranu Amerika, i s onu Kina,
Da jedni trče za ovcama i drugi za mašinama,
I da ljudi uveče broje ovce a noću broje brige.

„Ja sam ovčar, ali šta sve to znači?
Ovčari ne sviraju više frule kao nekada,
Ovčari sviraju u svoje nesreće,
I ništa više nije ko što je bilo, jer zašto bi i bilo:
I ništa više ne odgovara onom što predstavlja,
Ni to da sam Turčin, kad sam ustvari Bošnjak,
Ni to da čuvam ovce pod Olimpom, kad ovaj ustvari nije Olimp.

„I znam da je gramofon kutija,
Da ako razbijem postoji jedan drugi;
I ja više ne verujem i ne klanjam.

„I ja više neću imati sina,
Jer ni otac mene nije morao imati,
Jer jedan rob ne mora rađati drugog,
A slobodan čojek dovoljan je sam pred vječnošću.
I neću otići u Ameriku,
Jer bih i tamo čuvao ovce;
I znam što znam;
I znam da, što jednom treba i hoću da učinim, učiniću“.

Tako govori jedan mladić, ogrnut noćju i kabanicom,
Pod planinskom vejavicom,
Pod nebom oštrim, tamnim, hladnim,
Kotrljajući se za ovcama niz bregove,
Neznatan, bedan, sićušan, izgubljen,
Skoro bez misli, skoro bez čuvstva i bez užitaka,
Bez veze, skoro glup, skoro idiot,
Dragi kamen ispali sa nebeskog prstena,
Otkotrljan po ovim prostranstvima Bitinije,
Po ovoj Maloj Aziji i Olimpu,
Kao da je bilo gde drugde;
Sa nebeskoga prstena kojim svaku noć
Jedna nesreća sveta drugu verava.

I tako govori, kao što bi i ma koji drugi
Svodio svoje reči i svoju krv niz bregove.

[vesska]

Dignem tad oči nebesima

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole: u beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa,
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava;

Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa,
Niti ikada mogah izreći – koliko me tad to spasava.
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je gluvost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge.
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge.
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.

[vesska]

Fabrički dimnjak u pejzažu i kanibalac čekajući novorođenog

Pretovrio je, gle, sav trud u gustu pesmu, nebu,
I kao kroz trubu dimnjak
Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake;
Ali ko peva o hlebu, o rubini i o hlebu!
To dole igraju radnici i pevaju vitlovi u reci,
I pevaju u trbusima žena meseci:
Budućih junaka za ceo svet, o hlebu od jedan do devet:
I ja sam mlad,
I tebe rad,
U nje je cvet!
U nebo, u oblak, u svet! Ljubljeni garavokožče,
Ta nije vajde, gledajući u tu ogromnu i neumitnu rotativu
Zasviraj u gajde, u diple, u zurle – sećaš se! onu pesmu živu. Hajde!
Zasviraj u jareće gajde, pa umri!
O slatki brate, zasviraj mi violon,
Sviđa l’ ti se Žan Fransoa Vilon?
Ta on je umeo da bude i lopuža;
Da l’ znaš, brate, one tamo sa Gruža?
Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža,
Dok popovi poje – to je još jedino moje – upokoj.
A kad vojnik uđe da se kupa, u reci po noći -
On i njegov konj -
Draga, u koje ću ti vreme doći
Od ljubavi sam bon?
Kad vojnik krepki u reku ujaše,
Zakucaće na prozor tad neki smelo:
Odškrini da samo protne ruku
Pa pomiluje dojku i grlo belo:
I zarije se u tebe sav bez bola.
Tvog oca, radnika fabričkog, s prstiju curi smola -
A po mokrim plećima tvog mladića i tog vranca,
U ogledanju kreću zvezdana kola.

Tu međ konzervama je zgrčen i jedan amor hrom,
Čije su oči pune suza sa ogromnih vizija
Horizonata.

Gle, jahač na konju, kom, Milice, sad tepaš imenom Marata,
U odeći mokroj svoj izveženoj šljokicama svoda,
Zagaziće reku što se zove Istorija,
Daleko negde sanja Kalifornija.
Kad uđe vojnik da se kupa u reci po noći
On i njegov konj,
U koje ću ti vreme doći: od ljubavi sam bon?
Od ljubavi,
U proleće ili u jesen
Smrti dimnjačke zvon čućete;
O basnoslovnom njegovom zvuku kriknuće sve strasti, mržnje…
Ko? Dekameron!

Ali to nije ništa,
O baš to nije ništa;
Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru:
Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru,
Žandar zazviždi pesmu staru
Prkoseći odžačaru. Prosjak prosi: daj mi paru,
Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice!
Veruj, dragi, užasno je – manometar – srce moje
Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici.
Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe draganu tu na usta;
Uskoči međ vitle i međ kajiše,
Dočekaće te ova šuma gusta,
Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše,
I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva.
Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći,
Izvući glasne zvukove svih pomorskih napeva.
I trbuh, gle, zategnut kao na bubnju koža,
A u želudcu je jedna arija,
Nju slušajući uspavljuje se velmoža
U aeroplanu. Ko peva o hlebu i o gladi!
Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi:
Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija!
Ona: O, ne! o ne! to nije od gladi;
To šesti mesec otkucava moj trbuh: biće fabrički
radnik, a pijanicom će ga zvati Skadarlija!

O, pa divna je ta Skadarlija!
Dva vojnika kraj druma sede,
Govore o vaškama i o seljanci,
Zatim o onom što se ne jede -
Bar u vojsci i železničkoj stanici:
O kokošci prženoj na kajmaku…
Bregovi su tako meki, ljubavi moja velika,
Bregovi su tako meki, i reka nije duboka;
Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka,
Ista nas baš smrt čeka kraj mile seljanke
U vojsci i železničkoj stanici.
Te nikad njenog olakšanja dočekati neću,
Smrt će mene najzad rasturiti sutra;
Umreću.
Kad?
U hladna jutra.

Dva vojnika kraj druma sede,
Pa ushićeno gledam njina lica mlada:
Ko bi rekao da ko hulje -
Od starice što ih primila -
Ukraše osam dinara!
A ta žena bila tako sumorna
I tako stara;
I njoj su sa ushićenjem govorili o prženju na kajmaku,
Ne bi li se prevarila da im zgotovi…
Ali je starica ta tako lukava;
Ona ne bi ni svraku
Pripravila tek onako
Olako,
Olako.
Kamo l’ kokoš prženu na kajmaku,
Kamo l’ zvezdu da porodi
Budućim junakom za ceo svet: sve u broju od šest do devet:

Zemlja je teška u prostorima,
Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon:
Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja,
Drhće u Zodijaku Orion (oriona bez broja);
Toliko je teška, teška, i to od skora!
Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora;
Nikad njenog porađanja dočekati neću:
Umreću. Olakašaće se jednim uzdahom ili smehom,
Otkinuvši od pritiska
Odleteti kroz zrak -
Zazvučaće ime jedne palanke proletnjim ehom!
I doći će na domak jednom detetu,
Koje bledo
Kao vaskrsnuti heroj jak,
Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas;
A jedan jedini voz
Othuktaće svim pravcima u isti čas.

[vesska]

Jedini san

Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere …
Savladasmo poniženje… i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.
Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtanja!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O, veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa nijedna vizija stvarnosti,
Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti.
Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
Koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l s tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima:
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti,
Sve provalije sna,
Još pre rođenja – zalud za spas tvoj – od beskraja obnažene.
Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju, poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan, i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan, dva! ah, jedan, dva!