Cija je Crna Gora?

Србофобија – страх од велике земље

Политички узори Монтенегра не смију да зуцну никоме, осим Србији. И обожавају да зборе о хиљаду година постојања и десет година вјечности. Но, о ономе што испуњава све те стотине и вјекове, ћуте као рибе. Хоће дугу историју, али не ову, него ако може – неку другу. Много галаме и пјесама, много свега а садржаја и покрића ниђе

ПИШЕ: Лука Радоњић

У одбрану Монтенегра од велике Србије, прва је стала група мала али одабрана. На границу су први пошли писци саопштења извјесни Вујовић Иван и Станић Мирко из СДП, писац романа Радосавовић Ђуро из Вијести и Подгорице, и писац глупости Андреј, из чувеног црногорско-брдског братства Николаидис, ратни ветеран и добровољац (он је дошао из другог правца, из правца покојног олимпијског Сарајева).
Добровољац и писац глупости огласио се за „Антену М“, за неупућене – антеницу која је током славних 90тих хватала опозициону фреквенцију, јер Мило упркос висини и „напињању“ на прсте није успио да је до’вати. Док му нијесу дали „лоповску“ на коју се попео, усмјерио антеницу ка Вили Горица и од тад ова антена умјесто фреквенције хвата дарка шуковића. Писац романа огласио се за Слободну Европу, глас мира, љубави и толеранције, а писци саопштења огласили су се за оно мало бирачког тијела СДП-а које је преостало, након разних Милоугодних трговина кроз које су прошли од Жарка до Ранка, током свог дугог путовања у Јевропу.

„Из дома у дом“

Након што се из Србије чуло да је „Црна Гора класична српска држава“, први је на границу похитао Станић, опасан ентузијазмом и изразима „оштра осуда“, „хитни поступак“ и „захтијевање да се званична Србија изјасни“. Како се из Србије нико није оглашавао, а што је упућивало на тихо и подмукло груписање српских трупа под окриљем ноћи, тако је стигло појачање у виду извјесног Вујовића и буљука ријечи мало другачијег призвука: „добри сусједски односи“ и „господин Вучић“. Како се са оне банде српства и даље нико није огласио, ови устаници су се повукли. А што би се ко и оглашавао? Није битно да ли је то став званичне Србије, кад је то вазда био став званичне Црне Горе, све до њеног уласка у Монтенегро еру. А о томе можемо сазнати управо из званичне комуникације Црне Горе и Србије. У одговору на позив Његовог величанства Александра Обреновића, краља Србије, да се састану, господар Црне Горе књаз Никола Петровић Његош, каже: „Наш срећни састанак обновиће и освјежити, ја се уздам, дух нашег правог Српства, које у нашу љубав и добре братске одношаје полаже своју наду“. Црногорски владар у Србију стигао је о Видовдану 1896. године, а у Београду га дочекују краљ, војска и народ.
На помену косовским жртвама у Саборној цркви, књаз Никола је био у свечаној црногорској ношњи а око паса је носио сабљу краља Милутина. Касније, приликом свечаности у двору, у својој здравици домаћину, господар Црне Горе говори: „Ево ме у твојој Србији, у твојој пријестоници, у твоме сјајном двору, ка’ што се каже, из дома у дом дођох, подносећи ти братски поздрав јужног Српства, Црне Горе, Зете Балшића, Црнојевића и дома мога, стране у којој се непрекидност српске самосталности вјерно и срећно очува са много жртава и прегнућа. И дођох ти на Видовдан!… Ни бројно надмоћније, ни урођена храброст разоритеља наше царевине не бише тако фатални за њен опстанак, колико наша неслога. И данас, на уставке видовске, драги мој брате, пред лицем милог нам Српства, поднашим ти израз лица као најпрви зрак сунца којим је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави, које народ жели да међу нама постоји”. Ваља умјесто писања саопштења своје партије мало прионути на читање званичних рукописа и говора своје државе кроз вјекове. То је сигуран пут до питања, али не овог “Хоће ли се званична Србија оградити?”, него може ли се Црна Гора оградити од саме себе? и одговора зашто не може.

Колијевка, него што

Писац романа Ђуро Радосавовић, дао је Слободној Европици поводом изјава из Србије, сљедећу мудрост: „То је она теза о Црној Гори као о ’српској Спарти’ или као ’колијевци српства’. Управо су такве изјаве допринијеле да се Црна Гора и Србија удаљавају једна од друге. Кад год се говорило тим речником, губиле су се карте, односно губила се партија“. Ехх.. Рекло би се – лијено. Звучи као тик послије првог срка дојч кафе: “не заебај” или “а то ти је онеа прича ми смо Срби”. Али добро, за некога ко тихује и медитира у својим – да се коме не замјерим колумнама, у којима трага за врхунцем хипстерског конформизма, овај став у покушају и није толико лијен.
Прво, кад год се говорило о Црној Гори као “Српској Спарти” и “Колијевци Српства”, Црна Гора и Србија се нијесу удаљавале него зближавале у свакојаким изазовима у којима су дијелиле судбину и стварале заједничку историју и будућност. Синтагма “Српска Спарта” никла је као ода ратничком духу Црногораца, Брђана, Херцеговаца и свих других који су носили капу са четири оцила, она је израз надахнућа борбом и отпором “српских спартанаца”, исказ дубоког поштовања начину живота наших предака. О српским спартанцима, нобеловац из Травника у свом чувеном есеју о Његошу, каже: “Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе“ претворила у „ратаре“, оставивши им у души „страшну мисао Обилића“, да тако живе разапети између своје „ратарске“, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу”.
А ништа мање живописно, није говорио ни књаз Никола, обраћајући се својој војсци на светковини светођорђевскога крста на Цетињу (војнички орден Светог Ђорђија, великомученика и побједоносца, установила је руска царица Катарина). “Оволики број одликованијех Св. Ђорђевским крстом у једној малој војсци, као што је наша, риједак је и дичан догађај. Ја се поносим с тијем, а тијем више што у вама, који сте срећни да носите тај дични знак јунаштва – ја гледам само представнике моје цијеле јуначке војске. Као што сам барјаке неких батаљона обдарио златном медаљом Милоша Обилића – не могући одијелити најјуначније од једнако јуначкијех – тако сте и ви обдарени за ваша јунаштва у име јунаштва цијеле војске.“ Касније ће у свом ратном прогласу, цар јунака своју војску позвати да рат приме “српски и јуначки!”, дакле у српско- спартанском духу. То што се данас један дио “грађана” у ЦГ јежи, стреца, цима и куца у дрво три пута кад чује ријеч “спарта” па још “српска”, и што за комплименте прима неке друге ствари и работе, то је проблем садашње ЦГ односно Монтенегра.
А кад је у питању “колијевка српства”, није то никаква “она теза”, то је чињеница. Приликом једног од најсвечанијих тренутака у историји Црне Горе, свјеже крунисани краљ, говори о ЦГ, као земљи која је „Српству дала прву признату краљевину“. На коју је мислио ако није на Дукљу, а ђе је рођен родоначелник династије Немањића, ако није у Подгорици, и ко је васкрсао косовски мит и култ, дајући му надмоћ у национал-романтизму 19. вијека, ако није Његош на Цетињу? Може Монтенегро данас да се прогласи и провинцијом Турске или Алжира, или кантоном Швајцарске или покрајином Италије, али је био и остао колијевка српства.

СРБОФОБИЈА – страх од велике земље

– Николаидис Андреј?! – Присутан!
Браво, Андреј. Референдумска перјаница и узданица, огласила се брзо након изјава из Србије, које су пријетиле Монтенегру окупацијом. У ауторском тексту за Антеницу, овај чувени црногорски борац и добровољац, разјашњава људима конфузију у медијима. Каже, ако сте мислили због реакција из Србије, да је црногорски парламент кренуо да регулише питање вјере у Србији – није, него у својој земљи, а српски политичари се, уствари мијешају, ексклузивно открива николаидис, док му пласирана фора пропада као лош центаршут. Истина је да овај тип неријетко зна у својим текстовима да се обруши на Црногорце, као једном у свом штиву „Црногорци не воле никога па ни себе“, но, кад чује ћирилицу, текстови му нагло оболе од страха од великог простора (србофобија – страх од велике земље, великог простора, због чега људи попут Николаидиса за природно окружење бирају средине попут Сарајева). И онда почне да се сужава, и сужава, и сужава, све док му текстови не постану довољно мали да у њима сам себи узгледа крупан и битан. На његове тезе није потребно одговарати историјом, јер је он сам најбоље о себи посвједочио након референдума, када је у пјесничком заносу рекао, ‘да има неке поетске правде у томе, што су великосрпском сну Петровића, моји Албанци задарали коначан ударац’. Дирљиво, заиста. Да ли можда након избацивања Његоша из химне, у исту ваља уметнути – Николаидиса?!
Политички узори Монтенегра не смију да зуцну никоме, осим Србији. И обожавају да зборе о хиљаду година постојања и десет година вјечности. Но, о ономе што испуњава све те стотине и вјекове, ћуте као рибе. Хоће дугу историју, али не ову, него ако може – неку другу. Много галаме и пјесама, много свега а садржаја и покрића ниђе.
Или просто: Велики турбан, а под њим хоџе нема.

https://balkanskageopolitika.com