Dubrovacka Republika

[vesska]

Dubrovačka Republika

Na današnji dan 1808. godine pala je Dubrovačka republika: Svi pokušaji obnove propali u Beču

Na današnji dan, 31. januara 1808. godine Napoleon je anektirao Dubrovačku republiku. Aneksiju je proglasio general Ogist Marmon, vojvoda od Raguze. Time je prestala da postoji Dubrovačka Republika, a grad Dubrovnik je 1815. na Bečkom kongresu dodeljen Austriji.

Dubrovačka Republika je bila najznačajnija grad-republika i trgovački centar na istočnom Jadranu. Razvila se oko vizantijskog Dubrovnika u ranom srednjem veku i postojala sve do 1806. godine kada se je zauzele Napoleonove snage i pripojile novostvorenim Ilirskim provincijama 1808. godine.

Svoj vrhunac je dostigla u 14. i 15. veku zahvaljujući veoma razvijenoj trgovini u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva na kom su se Dubrovčani bavili i zakupljivanjem trgova, rudnika i carina od mesnih vladara Srbije i Bosne.
Iako je normalno priznavala vrhovnu vlast većih država kao što su Vizantija, Mletačka republika, Srpsko carstvo, Osmansko carstvo, ona je faktički uvek bila nezavisna.


Kraj republike

Mletačka republika je slomljena 1797. godine i tada je dalmatinski obalni pojas i Boka Kotorska došao pod jurisdikciju Habzburške monarhije, a Dubrovnik je ostao između.

Kada je Austrija 1806. predala Dalmaciju i Boku Napoleonu, Rusi sa Crnogorcima su zauzeli Boku. Napoleon je poslao generala Loristona sa 1.200 vojnika, da iz Dalmacije, preko Dubrovnika, pređu u Boku. Dana 26. maja 1806. francuska vojska je nedozvoljeno ušla na teritoriju neutralne Dubrovačke republike, a sledećeg dana na prevaru ušla u Grad, tražeći da se samo odmori. Ipak, to je iskoristila i okupirala mesto u ime Napoleona.

Ubrzo nakon početka francuske okupacije, ruska i crnogorska vojska ušla je na dubrovačku teritoriju i počela borbu s francuskom vojskom, pljačkajući i paleći sve na putu.

Kulminacija je usledila okupacijom Grada 31. januara 1808. Maršal Ogist Marmon izdao je proklamaciju da ukida Dubrovačku republiku, uprkos protestovanju vlasti Republike, i da pripaja tu teritoriju Kraljevini Italiji.

Pokušaj obnove Dubrovačke Republike na Bečkom kongresu 1815. nije ozbiljno razmotrila nijedna evropska sila. Pogotovo to nije učinila Austrija, koja se mirovnim sporazumima domogla cele istočne jadranske obale.

Beč je na propasti nekadašnjih suparnika, Mletačke i Dubrovačke Republike, izgradio svoju dominaciju na Jadranu.
(Telegraf.rs)

[vesska]

LEGENDA O POSTANKU GRADA

Nastanak samog grada pada u daleku prošlost, pa je, kao i slučajevima mnogih drevnih mediteranskih gradova obavijen koprenom legende. Istorija Dubrovnika, grada a kasnije države, republike, počinje na temeljima propasti helenskog, a potom i rimskog grada Epidauruma (Epidaurus – Epidaur), koji se nalazio na mestu današnjeg Cavtata. Epidaurum je od trenutka svoje propasti u 7. veku n.e. postojao najmanje 10, a možda i preko 12 vekova. Po tvrdnji nekih istoričara osnovali su ga grci već u 7. veku p.n.e. a po svojoj veličini bio je drugi grad na istočnim obalama Jadrana, odmah iza Salone (Splita), koja je pak, bila veličine tadašnjeg Rima. U to davno rimsko doba bio je razvijeno gradsko središte i važan pomorsko-trgovački emporium. Po tvrdnji istoričara Epidaurum je mogao imati i do 40 000 stanovnika.


U 4. veku n.e. veliki zemljotres razara Epidaurum, deo grada tone u more gde i danas leži pod naslagama peska. Međutim grad je i dalje postojao, svoju potpunu propast doživljava u 7. veku kad biva osvojen i porušen pred najezdom avara i slovena. Njegovo malobrojno stanovništvo naselilo je malo ostrvo uz obalu koje su nazvali Laus – što na grčkom znači hrid. Od tog potiču kasniji nazivi: Raus – Rausium – Ragusium – Ragusina. To potvrđuju spisi vizantijskog cara Konstantina Porfirogeneta iz 10. veka i dela Popa Dukljanina iz 12. veka. Inače, Prvi zapisi o imenu Dubrovnika nalaze se u dokumentima bosanskog bana Kulina iz 1189. godine. Sudbina Epidauruma i nastanak Dubrovnika istorijski je vrlo slična nastanku Venecije i Splita.


Tokom 7. veka Dalmaciju naseljavaju slovenska plemena a u neposrednoj blizini Ragusiuma (kako se tada nazivao), prekoputa morskog tesnaca, nastalo je naselje slovenskog imena Dubrovnik. Ime je najverovatnije dobilo po hrastovim šumama koje se u ovom kraju i danas zovu Dubrave (Dub – Hrast na starom slovenskom jeziku).
Ostrvo se nalazilo na svega desetinu metara od obale da bi kasnije, tokom X i XI veka zbog naplavina tesnac između kopna i ostrva postajao sve plići, na kraju je i zasut a oba naselja su spojena krajem XI veka. Na tom spoju (nasipu) nalazi se današnji Stradun. Kasnije, krajem XII veka oba naselja su utvrđena i opkoljena istim bedemima

DUBROVAČKA REPUBLIKA

Od kada je sveta i veka život se rađa i umire a u životu ove male državice odigralo se mnogo toga značajnog čime je zadužila ceo svet. Zaostavština Republice Ragusine iz oblasti poezije, književnosti, književnog jezika, arhitekture, pomorstva, trgovine, diplomatije, demokratije… navodi nas na razmišljanje o pravdi i sudbini. Danas u svetu postoji preko 150 država, ne zna im se tačan broj. Mnoge od njih će živeti još vekovima a da baš ničim neće doprineti svetskoj baštini. Velika je šteta što Dubrovačka Republika više ne postoji!
Bila je to sitna ali značajna zemlja u tadašnjem svetu, zemlja od stila, duha i mudrosti… U njoj je vladala svojevrsna srednjovekovna atmosfera, iza zidina grada odvijao se život onakav kakvim ga je opisivao Marin Držić u svojim na daleko čuvenim delima i komedijama… pomalo bizaran stil života nalik onom u Veneciji…


Počeci Republike sežu u davni X i XI vek, počevši sa konstituisanjem i izgradnjom samoga grada Dubrovnika.
U toku svog dugovečnog postojanja stvorena je reprezentativna država koja je zahvaljujući, u svetu čuvenoj školi diplomatske veštine, kroz dugi niz vekova uspela očuvati svoju samostalnost. Bilo je to pravo umeće s obzirom da su sve tadašnje mediteranske i evropske sile imale pretenzije ka Dubrovniku, naročito Venecija kojoj je Republika bila najveći konkurent u pomorstvu i trgovini na obalama Jadrana i Mediterana. Snagom sopstvene diplomatije Dubrovčani su isposlovali idealan položaj i relativno dobre odnose sa celim svetom. Neretko su bili primorani i da novcem kupuju svoju slobodu…
Impresivna je činjenica da su, s papinim dopuštenjem, održavali trgovinu s Levantom u vreme najžeščih sukoba hriščana i muslimana i da od početka XV. veka nikada nisu ratovali dovoljno govori o umešnosti dubrovačke diplomatije.
Zanimljiv je i podatak da je Dubrovnik jedna od prvih evropskih zemalja koja je priznala nezavisnost SAD-a.
Takođe, u domenu demokratije, Dubrovnik je postavio visoke kriterijume: na čelu svoje države imao je kneza kojeg su birali građani. Takođe, imali su Ustav tj. Statut i Senat. Zakon je važio za sve i pod jednakim uslovima.

Uzbudljivu istoriju Drubrovnika nije moguće opisati na parčetu papira ali, kako je ovo tek novinski članak propustićemo mnoge legende, intrige i pustolovine dubrovčana i njihove državice.

Kraj Dubrovačke republike dogodio se u praskozorje XIX veka. Francuzi su u pohodu na Kotor, zatražili prolaz kroz Dubrovnik i okupirali ga ne čekajući odgovor dubrovačke vlade. Već 31. 01. 1808. Napoleon je doneo akt o ukidanju Dubrovačke Republike.
Poslednji dubrovački trzaj beznadežno je upirao pogled ka bečkom kongresu 1815. godine ne bi li ponovo uspostavili državnost, no uzalud, kongres nije uzeo u obzir razmatranje dubrovačkog zahteva niti je dozvolio da njihov predstavnik prisustvuje istom.
Republika je nestala zauvek.

DUBROVAČKA KNJIŽEVNOST

Dubrovačka književnost rađa se s Gradom još u dalekim vremenima njegovog postanka i raste s njim kroz egzistenciju staodrevne Dalmacije, kroz prostranstva i milost mora i doseže do današnjih dana.

Mnoge klasične škole, humanistička i renesansna zapljuskivanja s čuvenih evropskih vrela pomogli su joj da sazri, ali jedinstveno dubrovačko tle zapalilo joj je oganj reči i moć stvaranja. Već tokom XV i XVI veka dubrovačka književnost izlazi pred lice čovečanstva s remek-delima svoje baštine u proznom, poetskom, dramskom i komediografskom ruhu. Vekovi renesanse u Dubrovniku su i veliki vekovi dubrovačke književnosti. Stvaralaštvo u tom dalekom vremenu nije se smatralo izuzetnošću, povlašćenim položajem, zatvaranjem u vlastite krugove – naprotiv, bila je prisutna masovna i velika moć odricanja, žrtve za dobre i trajne kamene–temeljce umetničkih dela. Književnost je bila udružena sa ostalim granama umetnosti i nauke i kao takva otvorila velika vrata Dubrovniku u domaću i svetsku knjževnost.

Dubrovačka renesansna komedija s Marinom Držićem na čelu doživljava svoj trijunf u XVI veku. Istinitost likova, realizam događaja, univerzalnost životne scene, savršeni dubrovački jezik »Dunda Maroja«, »Novele od Stanca«, »Tirene«, »Skupa« njihova metafora, filozofska i prostonarodna struktura govora – nešto je čime se ponosi cela južno-slovenska književnost i materinji dubrovački jezik.

Književnost posle Držića nastavlja svoj zlatni vek u Ivanu Gunduliću, velikom pesniku i misliocu XVII veka. Ona se pak, ogleda u veličanstvenim dramskim spevovima »Osman«, »Dubravka«, »Suze sina razmetnoga«… i pokazuju Gundulića kao nepomirljivog borca za pravdu i slobodu.

Uporedo s brojnim pesnicima i književnicima tokom jednog celog mileniuma idu i bezbrojni humanisti i kovači dubrovačkog jezika, filozofske misli i nauke, pa svi zajedno čine jednu veliku, univerzalnu i jedinstvenu dubrovačku književnost.

Miroslav Bronzić/viabalkans. com

[vesska]

Српски Дубровник - Srpski Dubrovnik

Да је Дубровник био српски град и да у њему и даље има Срба, додуше мање него у ранијем периоду, говоре многе историјске чињенице.
Један од најпознатијих Срба католика јесте Матија Бан који је рођен у околини Дубровника. Његово националана припадност је не спорива, увек се изјашњавао као србин и имао је великосрпске идеје. Више о томе можете прочитати у нашим текстовима. Поред Матије бана било је ту још Срба католика из дубровника као што су Лујо Адамовић, Александар Ацо Аполонио, бискупи Мато Водопић и Иван Стојановић, Иван Гундулић и многи други који су остали упамћени у историји.
Није само постојање срба католика доказ да је Дубровник био српски град, већ имамо и повељу краља Твртка из 1378 године „којом потврђује Дубровчанима повластице и уговоре српских и босанских владара“. Ова повеља преставља изузетан споменик српског средњевековно права, а њом се највише бавио руски проф др Александар Василијевич Соловјев. Књигу Соловљева „Одабрани споменици српског права (од XII do краја XV века)“ из које преносимо у целости , поменуту Дубровачку повељу:
Као господар једног дела некадашњих немањићких поседа, Твртко је сматрао себе јединим легитимним настављачем њихових државних традиција , што и поменутој Повељи потврђује. Видевши, како сам каже у Повељи, земљу својих предака Немањића „по њих остављшу и не имушту својего пастира“, одлази „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“.Даље Твртко Дубровнику,као граду и његовој властели потврђује старе повластице, као и трговачке слободе и слободу кретања. Твртко обећава заштиту и помоћ у одбрани Дубровника…

Још једна у низу чињеница да је Дубровник српски и да је у њему било Срба је прво српско соколско друштво на Приморју основано 1907. године баш у Дубровнику и названо је ,,Душан Силни". Соколска друштва су окупљала Србе католичке и православне вере; оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење Србља у заједничку државу. Табла са натписом ,,Душан Силни" била је исписана ћирилицом а о објави рата Србији 1914. забрањена је употреба ћирилице и сва српска друштва су угашена.
Крајем 19. а почетком 20. века у Дубровнику јавља се покрет Срба католика. реч је о политичком и културном покрету малог дела Дубровчана који су у време формирања савремених нација изградили српски национални идентитет. Заоставштина покрета су имена његових припадника у називима дубровачких места: Шеталиште Ника и Меда Пуцића, Улица Пера Будманија, Улица Балтазара Богишића, Богишићев парк, споменик Балтазару Богишићу на Цавтатској риви.
Докле год има оваквих доказа и чињеница не смемо да заборавимо да је Дубровник срспски град и да Срби католици живе међу нама а наша подршка треба да буде већа јер су многи од њих данас скрајнути и застрашени и немају слободу слободног изражавања. Али долази време када ће Србин у Дубровнику поносно рећи ,,Ја сам Србин католик".

Da je Dubrovnik bio srpski grad i da u njemu i dalje ima Srba, doduše manje nego u ranijem periodu, govore mnoge istorijske činjenice.
Jedan od najpoznatijih Srba katolika jeste Matija Ban koji je rođen u okolini Dubrovnika. Njegovo nacionalana pripadnost je ne sporiva, uvek se izjašnjavao kao srbin i imao je velikosrpske ideje. Više o tome možete pročitati u našim tekstovima. Pored Matije bana bilo je tu još Srba katolika iz dubrovnika kao što su Lujo Adamović, Aleksandar Aco Apolonio, biskupi Mato Vodopić i Ivan Stojanović, Ivan Gundulić i mnogi drugi koji su ostali upamćeni u istoriji.
Nije samo postojanje srba katolika dokaz da je Dubrovnik bio srpski grad, već imamo i povelju kralja Tvrtka iz 1378 godine „kojom potvrđuje Dubrovčanima povlastice i ugovore srpskih i bosanskih vladara“. Ova povelja prestavlja izuzetan spomenik srpskog srednjеvekovno prava, a njom se najviše bavio ruski prof dr Aleksandar Vasilijevič Solovjev.Knjigu Solovljeva „Odabrani spomenici srpskog prava (od XII do kraja XV veka)“ iz koje prenosimo u celosti , pomenutu Dubrovačku povelju:
Kao gospodar jednog dela nekadašnjih nemanjićkih poseda, Tvrtko je smatrao sebe jedinim legitimnim nastavljačem njihovih državnih tradicija , što i pomenutoj Povelji potvrđuje. Videvši, kako sam kaže u Povelji, zemlju svojih predaka Nemanjića „po njih ostavljšu i ne imuštu svojego pastira“, odlazi „v srbskuju zemlju“, želeći „ukrepiti prestol roditelj mojih“ koji „v zemljnem carstve carstvovaše, i na nebesnoje carstvo preselili se“. Dalje Tvrtko Dubrovniku,kao gradu i njegovoj vlasteli potvrđuje stare povlastice, kao i trgovačke slobode i slobodu kretanja. Tvrtko obećava zaštitu i pomoć u odbrani Dubrovnika…

Još jedna u nizu činjenica da je Dubrovnik srpski i da je u njemu bilo Srba je prvo srpsko sokolsko društvo na Primorju osnovano 1907. godine baš u Dubrovniku i nazvano je ,,Dušan Silni". Sokolska društva su okupljala Srbe katoličke i pravoslavne vere; osnivanje gimnastičkih društava bio je novi vid zajedničkog rada pregalaca i omladine u borbi za ujedinjenje Srblja u zajedničku državu. Tabla sa natpisom ,,Dušan Silni" bila je ispisana ćirilicom a o objavi rata Srbiji 1914. zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva su ugašena.
Krajem 19. a početkom 20. veka u Dubrovniku javlja se pokret Srba katolika. reč je o političkom i kulturnom pokretu malog dela Dubrovčana koji su u vreme formiranja savremenih nacija izgradili srpski nacionalni identitet. Zaostavština pokreta su imena njegovih pripadnika u nazivima dubrovačkih mesta: Šetalište Nika i Meda Pucića, Ulica Pera Budmanija, Ulica Baltazara Bogišića, Bogišićev park, spomenik Baltazaru Bogišiću na Cavtatskoj rivi.Dokle god ima ovakvih dokaza i činjenica ne smemo da zaboravimo da je Dubrovnik srspski grad i da Srbi katolici žive među nama a naša podrška treba da bude veća jer su mnogi od njih danas skrajnuti i zastrašeni i nemaju slobodu slobodnog izražavanja. Ali dolazi vreme kada će Srbin u Dubrovniku ponosno reći ,,Ja sam Srbin katolik".

sbpv.mojsajt. rs

[vesska]

U Dubrovniku je bila čast biti Srbin katolik


Književna povjesničarka i profesorica Filozofskog fakulteta u Nišu Irena Arsić autorica je više desetina radova iz oblasti stare dubrovačke književnosti i studija iz kulturne historije Dubrovnika 19. vijeka. U svojoj najnovijoj knjizi “Srbi u Dubrovniku” (Ars libri, Beograd 2019.) daje opsežan pregled hrvatske i srpske historiografije koja se bavila ovom temom, naročito se koncentrirajući na fenomen Srba katolika u ovom gradu. Po mišljenju autorice i brojnih drugih istraživača, oni na stanovit način simboliziraju svu kompleksnost duge povijesti Dubrovnika, koji je stoljećima opstajao na granici nekoliko moćnih carstava i velikih kultura.

Profesorice Arsić, što vam vaše znanstveno iskustvo govori u vezi specifičnosti kulturne historije Dubrovnika u odnosu na druge primorske gradove?

Između Dubrovnika i recimo Primorja i Boke kotorske postoji razlika u istorijskom i kulturnom smislu. Moramo znati da su Primorje kao i Boka kotorska dugo vremena bili pod Mlecima, a Dubrovnik nije. Dubrovnik je čitavo vreme Dubrovačke Republike imao neku vrstu “nadziranog suvereniteta”: priznavao je razne gospodare, Mletke, Mađare, Turke, Napoleona i na kraju Austrijance, ali on je u stvari bio slobodan grad. Sloboda ili libertas bio je vrhovni princip, narodni mit njegovog identiteta i održanja. Dubrovački istoričar Lovro Kunčević u svojoj knjizi “Mit o Dubrovniku. Diskursi o identitetu renesansnoga grada” govori u stvari o tri mita Dubrovnika: o slobodi, o granici i o nastanku. Vekovima se piše i govori o slobodi Dubrovnika i ona zaista jeste stalna tema. Ali, kao što je poznato, a o tome piše Kunčević, Dubrovnik je realno turski vazalni grad koji Carigradu svake godine plaća danak. To je ta nemoguća formula koju su Dubrovčani sa uspehom razrešili: oni su turski vazali, ali o svom gradu-državi slobodno odlučuju.


Vizantijski temelji

Pokojni historičar Ivan Đurić u svojoj knjizi “Sumrak Vizantije”, koja je krajem 1980-ih štampana kao zajednički projekt Zagreba i Beograda, govori i o jakim slavenskim utjecajima u gradovima na Jadranu, naročito u ranoj fazi, u XI., XII. i XIII. vijeku.

Tako je. U mojim istraživanjima kao i u radovima mojih kolega možete videti da su najstariji kulturni spomenici u tim primorskim gradovima pisani ćirilicom. I najstariji svetovni stihovi zapisani su ćirilicom. Nedavno je u dubrovačkoj gradskoj biblioteci istoričar Kristian Paskojević održao predavanje o šest vekova ćirilice u Dubrovniku. Ove činjenice su poznate, priznate i raščišćene u naučnim krugovima, ali ne i u široj javnosti pa se ti podaci, kao recimo o tradiciji ćirilice u Dubrovniku, doživljavaju kao iznenađenje. Podsetila bih da je moja knjiga “Srpska pravoslavna crkva u Dubrovniku”, promovisana u njemu 2008. godine, štampana ćirilicom i latinicom, ekavicom i ijekavicom. Na promociji su se susreli kardinal Vinko Puljić i vladika Grigorije. O knjizi su govorili profesor Ivo Banac i profesor Rade Petrović. Na promociji je bila tadašnja županica dubrovačko-neretvanska, gospođa Mira Buconić, i to je takođe primer da kada govorimo o pojedinim kulturnim toposima, onda su oni poznati određenom krugu ljudi kao deo jedne tradicije. Ovakvih susreta je malo, a mislim da su potrebni i u nauci i u širim krugovima. Takve tribine bile bi i u samom Beogradu iznenađenje. Ljudi danas slabo čitaju: površni su, skeptični i nepoverljivi.


Kada biste kao historičarka zavukli ruku u središe tog historijskog fenomena koji se zove Dubrovnik, što biste pronašli?

Dubrovnik je višestruko zanimljiv. On je kao biser u školjci, odnosno kao “bubreg u loju”, kako bi rekao Marin Držić. Interesantan je zato što se nalazi sa ove strane Jadrana. U Italiji vi imate slične primere, ali tako jedinstvene gradove u svojoj kulturi i posebnosti sa ove strane nemate. Sam grad Dubrovnik je u prošlosti imao prosečno po šest hiljada stanovnika, a Republika 20 hiljada. Na toj maloj teritoriji, među nekoliko hiljada ljudi, kako to nalazimo i kod naturalizovanog Dubrovčanina Francesca Marije Appendinija, koji je napisao prvu književnu istoriju Dubrovnika, imate tokom vekova recimo na stotine pisaca.

Gotovo nevjerojatno?

Radi se o tome, što je bio običaj toga vremena i u Evropi, da dubrovački naučnici, medicinari, matematičari i fizičari, kao recimo Ruđer Bošković, svoje naučne traktate pišu u stihovima. Pisanje je bila obaveza i duhovna igra za sve tadašnje ljude koji su bili obrazovani. Imate jednog od najvećih liričara u Dubrovniku, Dživa Bunića, koji je bio pet puta izabiran za dubrovačkog kneza i koji je lično izvršavao kazne nad teškim prestupnicima. Imate slučaj Ivana Gundulića, kojem su ponekad dozvoljavali da ne dođe na sednice Velikog vijeća u Dubrovniku, svesni njegovog velikog književnog talenta. U jednom gradu tako intenzivno okrenutom trgovini kao što je bio Dubrovnik, vekovima se jako cenio književni talent.

U knjizi “Srbi u Dubrovniku” istražujete o Srbima pravoslavcima, ali i o svojevrsnom fenomenu – Srbima katolicima u Dubrovniku.

Moja istraživanja o Srbima katolicima nastavljaju se na dosadašnja istraživanja kako hrvatske tako i srpske istoriografije. Autori novijih istraživanja o Srbima katolicima u Dubrovniku, od 1990-ih do danas, većinom su hrvatski istoričari i ja sam u svojoj knjizi dala pregled njihovog rada. Što se tiče Srba pravoslavaca, Dubrovnik u srednjem veku nije dozvoljavao, uz katoličku, druge konfesije i vere, osim jevrejske koja je u gradu imali svoj geto. Kada je pravoslavno stanovništvo silazilo u Dubrovnik, da rade i da se naseljavaju, ono je primalo katoličku veru. Kada se vraćalo u krajeve u kojima je nekada živelo, ono bi se, kako je govorio Držić, “vraćalo u staru vjeru pradjedovsku”. Tako je bilo do 1790. godine, kada je pravoslavna zajednica u Dubrovniku uspela da legalizuje svoje postojanje. Ta priča o verama, kulturama i stanovništvu Dubrovnika vraća nas i u davno vreme njegovog postanka. Pokojni dubrovački istoričar Antun Ničetić, koji je napisao knjigu “Nove spoznaje o postanku Dubrovnika”, jednom prilikom me je vodio u dubrovačku katedralu i pokazivao mi kako se u temeljima te katedrale nalaze ostaci vizantijske bazilike sa freskama iz IX veka. Na taj način se potiru stare tvrdnje da su Dubrovnik na pustoj hridi osnovala romanska plemena koja su bežala od raznih najezdi, nego je tu, o tome piše Ničetić, već postojala neka vizantijska zajednica.

U svojoj knjizi navodite da je XIX. vijek u Dubrovniku bio vijek Srba katolika. Što bi to značilo i tko su zapravo Srbi katolici?


Devetnaesti vek je bio vek nacionalnog određenja, kako u Evropi tako i u Dubrovniku. U slučaju Dubrovnika radi se i o njegovom specifičnom položaju u tom veku, u kojem se postepeno gasi hiljadugodišnja Dubrovačka Republika. To konkretno znači, u toj nacionalnoj identifikaciji, da je Srbija kao nezavisna država sredinom XIX veka bila veliki izazov Dubrovčanima koji su nakon Napoleona potpali pod jurisdikciju Austro-Ugarske, prema čijoj vlasti su osećali veliku odbojnost. Dubrovački istoričar Nikola Tolja u svojoj knjizi “Dubrovački Srbi katolici – istine i zablude”, štampanoj u Dubrovniku 2011. godine, navodi te Srbe katolike poimence. Bilo ih je preko 160 iz redova intelektualaca raznih struka, kao i desetine iz redova katoličkog sveštenstva. Tolja navodi kako je, citiram, “tada u Dubrovniku bilo čast biti Srbinom katolikom”. Prošle godine izašla je knjiga dubrovačkog novinara iz XIX veka Antuna Stražičića “Dubrovački koluri – uspon i pad srbokatolika”, koju je uredio istoričar Stjepan Ćosić, u kojoj Stražičić opisuje dubrovačku nižu inteligenciju: đake, studente i mlade zanatlije, među kojima on takođe pronalazi i dosta rasprostranjene Srbe katolike.

Kako su izgledali konkretni stavovi i raspoloženje Dubrovčana koji su se tada izjašnjavali kao Srbi katolici?

Tu je recimo jedan Medo Pucić, koji je bio političar i književnik iz plemićke obitelji u Dubrovniku sredinom XIX veka. On je bio školovan širom Evrope, bio je svetski čovek, rado viđen i u Veneciji i u Rimu i u Carigradu. “Leti živi u Gružu, a zimu provodi u Parizu”, govorili su za njega njegovi savremenici. Nazivao se Srbinom katolikom, bio je oduševljeni pristalica panslovenskog ujedinjenja, a objavio je i dve knjige o ćiriličnim spomenicima u Dubrovniku. Što se tiče prezira Srba katolika u Dubrovniku prema austrijskoj vlasti u XIX veku, dobar primer je upravo porodica Meda Pucića. Njih je bilo sedmero braće i svi oni su se zakleli da neće imati potomstvo koje će kasnije, smatrali su, biti robovi austrougarskoj vlasti. I tako su Pucići u stvari izumrli. Najobrazovaniji ljudi toga vremena, ne samo u Dubrovniku, zalagali su se za neku varijantu sveslovenskog ujedinjenja, da bi se kasnije nacionalno svrstavali.

Istorija nije crno-bela

Kakav je bio odnos Hrvata katolika i Srba katolika u Dubrovniku u to vrijeme?

Tada, sredinom i u drugoj polovini XIX veka, Hrvati katolici i Srbi katolici u Dubrovniku su često međusobno “ratovali” preko štampe. Hrvati katolici su imali svoj list koji se zvao “Crvena Hrvatska”, koji je uređivao Frano Supilo, a Srbi katolici opet svoj list koji se zvao “Dubrovnik” i uređivao ga je Antun Fabris. Kada je podignut spomenik Ivanu Gunduliću 1893. godine u Dubrovniku, došlo je među njima čak do fizičkog obračuna. Početkom XX veka, sa tom čuvenom Riječkom i Zadarskom deklaracijom, dolazi do međusobnog pomirenja ovih grupa. Nakon Prvog svetskog rata Srbi katolici se utapaju u Kraljevinu SHS, premda istoričar Stjepan Ćosić u svojim radovima citira pisma Luje Vojnovića, brata Ive Vojnovića, prvo kralju, a nakon 1945. i Josipu Brozu Titu, sa predlogom da bi Dubrovnik trebao imati status autonomne jedinice unutar Jugoslavije. Ta pisma Luje Vojnovića dokazuju, smatra Stjepan Ćosić, koji je inače o Luji Vojnoviću napisao dragocenu knjigu na osnovu arhivskih istraživanja, da stavovi Srba katolika nisu bili pod uticajem srpske politike, jer srpska politika u to doba za Dubrovnik nije imala nikakvog interesa. Što se tiče nauke, danas se hrvatska istoriografija daleko više bavi Srbima katolicima u Dubrovniku nego ona srpska.


Dum Ivan Stojanović, koji je bio katolički sveštenik, jednom je rekao “moja srpska nacionalnost mi ne smeta da budem dobar katolik”. Srpska pravoslavna crkva bila je daleko više protiv Srba katolika sa generalnom tezom da “nema Srba izvan pravoslavne vere”

Kako su se Katolička i Pravoslavna crkva odnosile prema Srbima katolicima?

Bilo je u to vreme pojedinačnih napada, recimo lista “Katolička Dalmacija” na Srbe katolike, ali, sa druge strane, bilo je Srba katolika i među katoličkim klerom, pa je tako Dubrovčanin dum Ivan Stojanović, koji je bio katolički sveštenik, jednom rekao “moja srpska nacionalnost mi ne smeta da budem dobar katolik”. Srpska pravoslavna crkva bila je daleko više protiv Srba katolika sa generalnom tezom da “nema Srba izvan pravoslavne vere”. I Srbi katolici koji su dolazili u Beograd nisu adekvatno primljeni. Visokoobrazovani Medo Pucić, koji je bio vaspitač srpskog kralja Milana, bio je jako kritikovan. Lujo Vojnović koji je bio vaspitač kralja Aleksandra, takođe. Beogradska čaršija nije imala razumevanja za Srbe katolike.

Otac Luja i Iva Vojnovića, Konstantin, sebe je smatrao Hrvatom, Ivo se osećao Jugoslovenom, a Lujo Vojnović se smatrao Srbinom. Krajem XIX i početkom XX veka takvi različiti stavovi u istoj porodici nisu bili neobična stvar

Kada se danas u javnosti govori o Dubrovniku i o njegovoj prošlosti, često se to čini bez naročitog ulaženja u delikatne povijesne detalje.

Nauka se bavi istraživanjima istorijskih činjenica i novija hrvatska istoriografija (S. Ćosić, N. Tolja, I. Banac) dala je važan doprinos u osvetljavanju kompleksnosti dubrovačke istorije kroz vekove, dok razmišljanja šire javnosti ne spadaju u odgovornost nauke, već su ti stavovi rezultat stanja u društvu. Sve moje knjige o Dubrovniku prvo sam nosila u Dubrovnik da ih poklonim mojim tamošnjim kolegama istoričarima. Istorija nije crno-bela nego kompleksno kretanje čoveka i društva kroz vreme. Na primer, u monografiji o Luji Vojnoviću autor Stjepan Ćosić navodi da je otac Luja i Iva Vojnovića, Konstantin, sebe smatrao Hrvatom, Ivo se osećao Jugoslovenom, a Lujo Vojnović se smatrao Srbinom. U to vreme, kraja XIX i početka XX veka, takvi različiti stavovi u istoj porodici nisu bili neobična stvar i to je istoriografija zabeležila. Mi istoričari smo naučili da nauka ne sme da bude nacionalno obojena i da mora da pronađe svoj put objektivnosti u istraživanju činjenica i pronalaženju istine.

Bojan Munjin
Izvor: P-portal.net

[vesska]

Dubrovnik je srpski, po jeziku i istoriji. U Arhivu grada Dubrovnika, jednom od najstarijih srednjevekovnih, sve do pada Republike, nema pomena Hrvata u Dubrovniku (12 v. – 1808). Nema ih ni u najstarijim gradskim analima; za Hrvate u Dubrovniku ne znaju ni rođeni Dubrovčani, Srbi-katolici benediktanac Tuberon (1458-1527), franjevac Lukarević (1551-1615), Orbini, Orbini (1563-1610). Sva trojica znaju za Hrvate, ali Slavonce-kajkavce. Orbini o njima piše na dve strane, a o Srbima na 150. Matija Banduri (1675-1743), na svojoj mapi (deo njegovog latinskog prevoda najstarijeg grčkog teksta Porfirogenita, Hrvatskom označava Zagreb i okolinu (1711). 150 god. kasnije, na etnolingvističkoj karti Evrope koju je za političke potrebe Beča izradio P.J. Šafarik (1795-1861), „horvackim“ se govori u „Zagrebu i tri županije“, a srpskim jezički prostor se prostire od Istre, preko Dalmacije i Bosne do granice sa Bugarskom (1842). A onda je nastao „jezički dogovor“ – kajkavci prihvataju srpsku-štokavicu – a kada su 1939. od kneza Pavla Karađorđevića dobili srpsku Dalmaciju, ppočeli su prisvajati srpsku dubrovačku književnost.